Kao бивши избеглица, надам се релативно добро интегрисан у друштво Србије (формалну интеграцију - држављанство Републике Србије - добио сам посље свега три године избјегличког статуса), да напишем коју.
Мислим да ми Јужни Словени никада нисмо имали такав тип нетрпељивости према Ромима, која би подразумјевала "преваспитавање" или уништење ове засигурно необичне етничке групације. Мислим да многи наши филмови, музичка дјела и остали производи популарне културе то најбоље доказују.
Са друге стране, постоји један константни вид, усудио бих се рећи, једне врсте расизма, који непрекидно примјењујемо у вези са Ромима, а најбоље се показује у мисли оца једног мог пријатеља: "Зашто је нама Циганин само издалека човјек?"
Дакле, прво што можемо, што морамо урадити са овим људима, је да их из категорије људи не одвајамо, и то да их не одвајамо у својој подсвијести - параграфи одавно третирају само лица. Ова вјештина се у принципу треба вјежбати и многим другим примјерима (имамо ми и колико хоћете беспредметних подјела: дођоши/домаћи, Црногорци/не-Црногорци, колонисти, сепаратисти и многи други -исти). Подизању свијести навише ће допринјети општи јавни дикурс - новине, телевизија; што је потребно да се каже "малолетни Н.Н. ромске националности украо...", не знам да су новине икад написале "...српске националности украо..". Испод Газеле за мене нису расељени Роми, већ ваљда грађани који који су били у некавом прекршају, који су због њега (прекршаја) расељени.
Како год законски систем, као скуп уредби важећих права и обавеза, био замишљен, биће лош ако буде био реално неспроводив у пракси. Можете ви изгласати нпр. закон по којем свакоме ко нема 150 кг следује 25 по туру свако јутро или да сваки дан мора да буде 25 степени, али ко би поштовао такве законе. Није реално да се у једном насељу по сили закона сруши неколико хиљада нелегално саграђених кућа, као што није реално да Падинску Скелу за дан напунимо хиљадама преступника ромске националности. Ја мислим да сваки пропис треба тако уредити, да оставља колико је год могуће већу слободу и права човјеку и грађанину, а што мање наметнутих обавеза и правила. Не требају Београду нови клонови садашњих становника. Београд је прије 200 година био варош од 6 000 становника - Турака! - замислимо ситуацију у монтипајтоновском стилу да тадашњи градоначелник Аганлија тражи од тамо неког Црног Ђорђија да изиђе из шанца и прилагоди живот себе и своје дружине поштеном свијету у вароши. Значи, дорадити прописе тако да Роми и од свог садашњег живота могу да искористе максимум. Тамо неке 199х. чувени пјесник и шармер СФРЈ Душко Трифуновић дошао је у избјеглиштво у Србију. Првих 14 дана је, каже, провео по возовима (имао је право на бесплатне вожње); значи, живио је животом врло сличним једно правом бескућнику/номаду/Рому. Ја мислим да је могао у возу провести и 14 година, а да га нико од нас не би погледао оним очима и оним осјећајем којим гледамо чергу која наилази путем. Па онда регулишимо некако област становања за бескућнике и номаде, направимо реалан законски оквир. Прије десетак година, у једном граду у Бачкој гдје сам живио, у самој општини, пришла ми је жена, са некаквим формуларом. Сасвим обична жена, по имену мислим да се дало наслутити да је Ромкиња (што је неважно) - неписмена. Жена хоће да преда папир, стекао сам утисак и да је имала пара да плати додатно да јој га неко попуни, али систем не третира такав случај. Закон је толико ригидан да онемогућује особу са израженом жељом за некаквом промјеном - можемо замислити како онда третира несавјесне грађане. Ја сам формулар, наравно, попунио, а питам се, шта је то толико тешко оптерећивало службеницу на шалтеру да је жена цијело јутро чекала да заврши посао.
На крају, морамо поштовати основно правило државе: што год се више држимо закона, па макар каквог, брже ћемо напредовати у жељеном правцу; у супротном напредоваћемо само у хаос. Ако је неко (запамтимо: особа, лице, грађанин) урадио то-и-то, санкција је та-и-та, олакшавне околности су те-и-те, отежавне опет те-и-те, итд.
Накох што удавих, да ремизирам моје виђење рјешавања питања Рома, а и свих сличних група, у три реченице:
1. Подигнути сопствену свијест на такав ниво да се из сваког комуникације избаце све квалификације групе (националне, регионалне, вјерске...), увјек покушавати замислити супротну страну као припадника било које групе, а најбоље замислити себе у улози супротне стране.
2. Уредити друштво тако да слобода и право појединца буде што веће, а обавезе што мање, јер човјеку је у природи да воли право, а мрзи обавезу; изнова и изнова преиспитивати могућности за проширење слобода.
3. Успоставњене владавине прописа се држати што је могуће стриктније, а у складу са прве двије тачке стратегије.
Оваква стратегија, наравно, не важи само за Београд, ја мислим да би се могла примјенити било гдје.
Мислим да ми Јужни Словени никада нисмо имали такав тип нетрпељивости према Ромима, која би подразумјевала "преваспитавање" или уништење ове засигурно необичне етничке групације. Мислим да многи наши филмови, музичка дјела и остали производи популарне културе то најбоље доказују.
Са друге стране, постоји један константни вид, усудио бих се рећи, једне врсте расизма, који непрекидно примјењујемо у вези са Ромима, а најбоље се показује у мисли оца једног мог пријатеља: "Зашто је нама Циганин само издалека човјек?"
Дакле, прво што можемо, што морамо урадити са овим људима, је да их из категорије људи не одвајамо, и то да их не одвајамо у својој подсвијести - параграфи одавно третирају само лица. Ова вјештина се у принципу треба вјежбати и многим другим примјерима (имамо ми и колико хоћете беспредметних подјела: дођоши/домаћи, Црногорци/не-Црногорци, колонисти, сепаратисти и многи други -исти). Подизању свијести навише ће допринјети општи јавни дикурс - новине, телевизија; што је потребно да се каже "малолетни Н.Н. ромске националности украо...", не знам да су новине икад написале "...српске националности украо..". Испод Газеле за мене нису расељени Роми, већ ваљда грађани који који су били у некавом прекршају, који су због њега (прекршаја) расељени.
Како год законски систем, као скуп уредби важећих права и обавеза, био замишљен, биће лош ако буде био реално неспроводив у пракси. Можете ви изгласати нпр. закон по којем свакоме ко нема 150 кг следује 25 по туру свако јутро или да сваки дан мора да буде 25 степени, али ко би поштовао такве законе. Није реално да се у једном насељу по сили закона сруши неколико хиљада нелегално саграђених кућа, као што није реално да Падинску Скелу за дан напунимо хиљадама преступника ромске националности. Ја мислим да сваки пропис треба тако уредити, да оставља колико је год могуће већу слободу и права човјеку и грађанину, а што мање наметнутих обавеза и правила. Не требају Београду нови клонови садашњих становника. Београд је прије 200 година био варош од 6 000 становника - Турака! - замислимо ситуацију у монтипајтоновском стилу да тадашњи градоначелник Аганлија тражи од тамо неког Црног Ђорђија да изиђе из шанца и прилагоди живот себе и своје дружине поштеном свијету у вароши. Значи, дорадити прописе тако да Роми и од свог садашњег живота могу да искористе максимум. Тамо неке 199х. чувени пјесник и шармер СФРЈ Душко Трифуновић дошао је у избјеглиштво у Србију. Првих 14 дана је, каже, провео по возовима (имао је право на бесплатне вожње); значи, живио је животом врло сличним једно правом бескућнику/номаду/Рому. Ја мислим да је могао у возу провести и 14 година, а да га нико од нас не би погледао оним очима и оним осјећајем којим гледамо чергу која наилази путем. Па онда регулишимо некако област становања за бескућнике и номаде, направимо реалан законски оквир. Прије десетак година, у једном граду у Бачкој гдје сам живио, у самој општини, пришла ми је жена, са некаквим формуларом. Сасвим обична жена, по имену мислим да се дало наслутити да је Ромкиња (што је неважно) - неписмена. Жена хоће да преда папир, стекао сам утисак и да је имала пара да плати додатно да јој га неко попуни, али систем не третира такав случај. Закон је толико ригидан да онемогућује особу са израженом жељом за некаквом промјеном - можемо замислити како онда третира несавјесне грађане. Ја сам формулар, наравно, попунио, а питам се, шта је то толико тешко оптерећивало службеницу на шалтеру да је жена цијело јутро чекала да заврши посао.
На крају, морамо поштовати основно правило државе: што год се више држимо закона, па макар каквог, брже ћемо напредовати у жељеном правцу; у супротном напредоваћемо само у хаос. Ако је неко (запамтимо: особа, лице, грађанин) урадио то-и-то, санкција је та-и-та, олакшавне околности су те-и-те, отежавне опет те-и-те, итд.
Накох што удавих, да ремизирам моје виђење рјешавања питања Рома, а и свих сличних група, у три реченице:
1. Подигнути сопствену свијест на такав ниво да се из сваког комуникације избаце све квалификације групе (националне, регионалне, вјерске...), увјек покушавати замислити супротну страну као припадника било које групе, а најбоље замислити себе у улози супротне стране.
2. Уредити друштво тако да слобода и право појединца буде што веће, а обавезе што мање, јер човјеку је у природи да воли право, а мрзи обавезу; изнова и изнова преиспитивати могућности за проширење слобода.
3. Успоставњене владавине прописа се држати што је могуће стриктније, а у складу са прве двије тачке стратегије.
Оваква стратегија, наравно, не важи само за Београд, ја мислим да би се могла примјенити било гдје.
