Čini se da gospodin ne zna da u mnogim zemljama po svetu već postoje škole u koje se šalju samo napredna, specijalna deca koja šatro kriju velike neotključane potencijale. U Americi se to zove Magnet school, pa svaki roditelj koji misli da je njegovo dete specijalno i nadareno, može da ga prijavi na taj program ili ga ovi sami pozovu. U ostatku sveta, ako nema pravih pandana tome, uvek ima varijanta da roditelj pošalje svoje čudo maleno genijalno na neko takmičenje ili testiranje, tamo ono pokaže šta zna, i ako dobije neki neverovatan rezultat, piše se pismo direktoru škole ili prodekanu fakulteta da mu se omogući preskakanje gradiva odnosno ubrzano polaganje unapred pred komisijom. I to je to.
Nego čovek ima Aspergerov sindrom (pored još nekih drugih) pa sve govori iz svoje perspektive, pa misli da to što je on u 2. razredu osnovne znao ili bio sposoban da računa kao neko iz 5. razreda, da to sad znači da to važi za većinu. A zapravo ne. Samo 5 do 10% dece spada u tu kategoriju, u zavisnosti od toga kako se računa. Daleeeeeko od potrebnog da bi se uopšte razmatralo ukidanje razreda i uvođenje individualnih programa za svako dete ponaosob.
Još jedan je problem što gospodin ne razume da često deca koja preskaču razrede i stupnjeve u obrazovanju i odrastanju, koliko ojačaju neke tipove inteligencije, toliko se srozaju u drugim. Najčešće socijalnim i praktičnim vrstama inteligencije. A čak i ako ne govorimo o posebno nadarenoj deci, ne vidim zašto bi neko sa 15. godina jurio da upiše fakultet umesto da to radi u svoje vreme. I premda ne znam nikog ko je preskakao razrede ili godine na fakultetu, znam nekolicinu njih koji su starmali i uglavnom su žešći degenerici i socijalni invalidi koje ljudi izbegavaju (jer su smarači). Isto tako znam i par njih koji se busaju - ili im se roditelji busaju - kako su na nekom logičkom testu inteligencije (jednom testu od pedeset koliko bi realno trebalo da se proceni nečija inteligencija) imali neki vau rezultat, ali su zato u svakodnevnom životu nesposobni.
Tako da sve je ovo samo klaparanje jednog bogataša koji se u tematiku razume taman koliko i npr. Vesić ili Slaven Tica u javni prevoz, a isti vide samo na papiru ili ekranu a misle da mnogo znaju. Nemam problem kada neko nešto predlaže ili preispituje, ili se trudi da pomogne. Sve je to za poštovanje. Imam problem kada bi da o nečemu besedi, a vidi samo svoju perspektivu, a ta perspektiva je udaljena od svakodnevne realnosti i prakse. A dotični je više puta pokazao da je ''my way or the highway'' tip ličnosti.
Što se interaktivnosti u nastavi tiče, pa niko njega i druge bogataše-inovatore-dobrotvore ne sprečava da odvoji deo svog bogatstva pa da školama širom sveta razdeli sredstva za rad tako da makar neki predmeti, ili makar neke lekcije, budu interaktivne. Dakle, ako ne sve, onda makar ponešto ponekad da ima komponentu interaktivnosti.