Švercovanje u troli: „Delinkvent u meni se razmahao“
Datum 12. januar 2016. godine, vreme 23:06h
(Na današnji dan 2015.) Nisam ušla u bus 5,5 godina. Do preksinoć s drugaricom u troli. Švercovale smo se. Ona opuštena, ja na nervnom slomu, samo gledam dal’ će i ka’će da udje ridža. I mislim se šta da kazem kad me uhvate. Reći ću istinu, pa ako mi budu tražili ličnu kartu – daću. Sta drugo?! Pa ću da platim kaznu. I kao opustim se.
A onda me krene drugi trip… ne znam da li još upadaju s pandurima, ko nekad, pa te zlostavljaju i blamiraju pred čitavim busom ili jos gore – nateraju te da sidješ na prvoj stanici, pa te propituju, popunjavaju formulare, a sugradjani te gledaju kao člana zemunskog klana. Nekad neće ni licnu kartu da ti vrate, nego kažu: izvol’te u stanicu. Ma svašta sam slušala.
Moj prvi frajer se uvek švercovao, a posto je igrao rukomet imao je veliku sportsku torbu, kojom bi zamahnuo i rasterao ridže, da može opušteno da sidje i saceka sledeci bus. Davno je to bilo. Nemam sportsku torbu, mada bih besova za tuču, šutiranje i rasterivanje imala.
Razmišljam tako i vidim sve sam ljuća…jbm ti ridže, sta ima da mi traže kartu, pa nisam se vozila busom godinama. Prvi put posle toliko vremena udjem u jbni gradski prevoz, a oni se pojave. Sve sam odlučnija da ne budem servilna i da im ne dam licnu kartu. Pa nek’ me hapse. Uostalom, vozim se samo par stanica. Fantastičan argument, za sociopate.
Delinkvent u meni se razmahao. A kad ga jednom pustim, ne mogu ga zaustaviti. Akumulirala besova za dva života, mora negde da izadje. Sva je prilika da će se katarza desiti u troli.
Donela sam odluku – u boj s ridžama do konačne pobede.
Pukovnik il’ pokojnik Samim tim mi je i tenzija porasla. Disem duboko, ritmično, pritajila se kao nindža. Čujem drugarica prica o nekom bolnom ljubavnom iskustvu, žao mi sto ne mogu da se fokusiram, pa da je razveselim nekom paradokslanom upadicom, da joj bude lakše. Ali, ne vredi, ja sam vec kod sudije, sude mi za pokusaj ubistva.
Ukljucim je u ličnu paranoju. Pitam je sta ako udje ridža i traži nam karte. Ona kaze: pa otkucaćemo kartu. Ima, znači, kartu. Gosca u Beogradu, ima kartu!!! A ja nemam. Kakva sam ja seljanka. Dalje i ne pitam, jer shvatim da ne znam gde se kupuje karta, niti kako funkcioniše bus plus. Vidim automat, jbno moderan, taman toliko da ne znas sta bi s njim.
Procenjujem udaljenost od mesta gde sedimo do aparata – ibg, daleko, ne znam kako misli da skoči i otkuca kartu, ako udju. Nekad si sa pantljičarom stajao uz aparat, na stanicama pogledom pročešljavao vrata, pa kad ih ugledas onda i kucaš. Ali, ne pitam, glupo mi, mozda ovi aparati rade na daljinu, na pogled, na vibraciju, na dah…ko zna….
Gledam u aparat, a on lep u p.m. Kazem; do jaja aparat. Ona: Da, bre, svašta zna, čita knjige, pušta filmove…Znala sam, kažem ja. Ona nastavlja: jedva sam se sporazumela da mi da opciju za grupnu kartu. Aaaaaa, moze i grupna, napr. za nas dve, pitam. Ma da, kaze ona, opusti se, imam 240 dindzi. Ništa mi nije lakse.
Iznad kućice vozaca, ide tekst – gde smo, s kim smo, ko smo, kako smo… Samo čekam da na displeju krene tekst Katarina Mitic kokoška, se švercuje.
Neka teta najavljuje stanice, kao u svetu. Kazem: jbt, pa bas nam je moderan prevoz. Drugarica kaze: jeste, a ti nisi odavde?!
Utom stigosmno do Krsta i ja izleteh iz trole kao da su me katapultirali. U goloj vodi. Pozovem jutros Nešića iz servisa i kazem: Nešiću, vrati mi auto, molim te, na ivici sam da ubijem ridžu. Ništa nije rekao, osim: Biće sutra, Katarina, morate se do tada obuzdati. Najbolje će biti da idete peške, malo da se izduvate.
Skroz je u pravu, posle današnjeg pešačenja do posla i natrag, ne pada mi na pamet ni bivsi frajer, ni šef, ni vodoinstalater (kome sam koliko jutros pretila da ću mu klozetsku šolju nabiti na glavu), a kamoli ridža. Mrtva sam umorna.
SJAJNO!
