Листа поштених политичара у Србији је прилично празна, не залуђујте се да је друачије.
Листа способних је на жалост, исто тако празњикава. Вештих већ има, али вештих за себе и своје. Углавном се та два израза, вештина и способност, користе као синоними, ја ипак правим разлику. Способност је дугорочнија. Одликује праве политичаре, а не комбинаторе.
Не желим претерано да ширим причу на лик и дело дотичног, али нити мислим да је он фантастичан политичар, нити да је народ неинтелигентан и површан. Бар не више него што је то уобичајено. Он је видео шта народу треба и то му пружио у правом тренутку. И то је било довољно за победу на кратак рок. За дуже владање је потребна способност и визија.
Ја апсолутно капирам сваког ко је гласао за њега на прошлим изборима и зашто је резултат био такав какав јесте. Сад ћу да звучим као ујка Алберт (during the war...
), али мислим да се при критиковању понашања гласача или пасивности грађана по питању неких битних ствари за град, као што су реконструкција Булевара, изградња моста или нешто слично, заборавља да је овај народ био (и још увек је) жељан свега и просто навикао на немењање окружења. Да илуструјем примером: Годинама је био актуелан проблем са вртићима. Када на једној страни имате сталне приче о великим плановима, идејама, развоју, бла, бла, бла, а са друге стране не можете да решите баналну ствар као што је мањак вртића, људи, мали, обични грађани постану апатични. И онда неко направи помак по том питању и то се осети. Може милион ствари да се приговори начину на који је то урађено, можемо да дискутујемо до сутра, али онај ко је успео да упише дете у вртић након више година перипетија је купљен. Наравно, није купљен заувек, али је видео помак и то м је довољно. Јесте гомила ствари која је урађена маркетиншког карактера, популарна - да се види (улице, паркови, базени), и да велике дилеме и проблеми и даље остају и сви беже од њих, али је и то више, много више, од ништа на које си навикао. Људи, мени је и данас малчице необично када видим да се нека улица реконструише или да се фасада реновира. Жабокречина деведесетих је оставила трага на психи многих. Ми, као друштво, тек учимо да је сређивање и унапређење града и друштва константан процес и да не треба да дижемо споменик свакоме ко најзад окречи улаз, после тридесет година, него да је то нормалан поступак.
Мој ћале, дан-данас помиње да је Мрка урадио петљу у Крњачи 1999. Зна он све о Мрки и покојном му газди, зна и да је то све рађено наврат-нанос, па је после поправљано више пута, али увек каже: ''Коначно је решено пењање на мост из правца Панчева.'' Када 25 година путујеш на посао сваког дана кроз хаос и гужву и када то неко реши, захвалан си му до неба, макар неко време.
У Србији нико нема дугорочан програм развоја ничега. То је аксиом. Зато и падамо на нешто што макар делује озбиљно. Кад су у питању неке мање ствари које се могу данас-сура исправити и поред великих трошкова, као што је ова свињарија са бус-плусом, то и није толико страшно, грешка са нпр. метроом и бацање пара у празно би били ужас.
Извињавам се и на предугом посту и на скретању са теме, али се неке теме стално помињу и повлаче, па реко' да допринесем и ја.