Ali ne, nije najgori. Daleko od toga.
Pa ovo baš i nije neka uteha. Ko ide kroz život sa tom poštapalicom, bilo da pričamo o pojedincu, bilo o grupi, čeka ga jako mizeran i nesrećan život. Odmah da istaknem da to ne znači da sam na suprotnom ekstremu kao mnogi ljudi danas (pogotovu na zapadu) pa da verujem u mantru ''nikad nije dovoljno dobro''. I jedno i drugo su ekstrem. Samo što Srbi vole da se drže ovog prvog ''ćuti, uvek može gore''.
Što se ostalog tiče, znam da post nije upućen meni tako da ovo nije replika nego nadovezivanje, da se javi i neko ko ovoj temi ne pristupa sa aspekta kritičara ili poštovaoca srpskog fudbala već kao običan (zapostavljeni) građanin bez nekih preferenci.
Elem, neki ljudi se olakšavaju po fudbalu jer su kao pratioci istog rezignirani i besni. Ima pak i nas drugih koji se olakšavamo po njemu zato što nam je nepojmljivo da u vreme najgorih svetskih kriza od WW2 naovamo - ekonomske, energetske, sociološke, političke, vojne krize... Srbija najpre daje 600 miliona narodnih para na praćenje i prenošenje fudbalskih utakmica (realno, to što je dato jesu bile narodne pare) a potom bi da još oko 300 miliona na izgradnju stadiona za koji većina nacije, pa i mnogi zavisnici od fudbala, smatraju da je bespotreban ili bar neopravdan trošak u ovom momentu.
Drugo, zato što je postao asocijacija na primatska ponašanja i mentalitet krda, mentalitet majmuna i divljaka. Na stranu to što je leglo mafije i na stranu to što je često uzročnik mnogih nemira i podela u Srpskom, a i ostalim društvima... recimo da godinu dana prođe a da nema nikakvih većih fudbalsko-huliganskih obračuna i nemira - običnom čoveku opet smeta što se došlo do te tačke da kada dva izanđala ofucala kljuba igraju 2634793292. derbi po redu, na kome će i jedni i drugi prdnuti u čabar, moraju da se dovode armije pandura iz cele zemlje i uspostavlja opsadno stanje zarad nečega što treba da bude sport, razonoda i viteško odmeravanje snaga. I da armije murije ulazi u stotine autobusa GSPa i urla, zavodi red i preti, ne bi li se fudbalski pavijani smilovali da umuknu i prestanu da lupaju po autobusu, a i putnicima, radnim ljudima, koji se umorni vraćaju sa bednog i mrskog posla. Sve to em košta društvo, em ga degradira i gura u dekadenciju (kultura napijanja, urlanja i prebijanja), em je stresno i neprijatno.
Treće, fudbal i ludilo, manija iza njega, su jedan od glavnih promotera i katalizatora
epidemije patoloških kockara u Srbiji. Odmah da se razumemo, ne sugerišem da kockara ne bi bilo da nema fudbala. Svakako bi ih bilo, kao što ih je Amerika prepuna, a ona ne zarezuje FIFA fudbal. Ali uveren sam da bi ih bilo manje.
Četvrto, običnom čoveku koji nije navučen na fudbal (ili bilo koji drugi sport) je neshvatljivo da je neko u stanju da od praćenja, još jednom -
praćenja nekog događaja, pravi sebi smisao života, opsesiju, pa čak i zamenu za porodicu i posao. Tu ne govorim samo o ovima koji se kockaju, nego o i onima koji se ne kockaju ali ''žive za Partizan/Zvezdu/Prnjavor''.
Peto, mnogima je malo nelogično da se neko loži na ovaj ili onaj srpski klub, ako polovinu njegovog tima čine uvozni igrači kupljeni po raznim berzama. Ja mogu da razumem ljude koji su imali strast prema Srpskom odnosno Evropskom fudbalu dok su u svim timovima igrali rođeni državljani tih zemalja. Ovako je malo glupo, svako može svakoga da kupuje i niko više ništa ne predstavlja, jer su svi samo plaćenici na privremeno-povremenom poslu u nekom klubu.
Šesto, danas čak i vrapci na grani znaju da su mnoge utakmice nameštene, i da je sve, ne samo u Srbiji nego i širom sveta, postalo igralište mafijaša, bogataša i marketing prodavaca magle. Na sve gore nabrojane faktore, to dodaje još par % razloga odnosno ljudi koji prosto ne žele da prate fudbal, i isto tako ne žele da se celo njihovo društvo podređuje tome.
Fudbalerske afere sa drugim ženama ne komentarišem, niti me zanimaju. Štaviše, mislim da preljubnicima i probisvetima i ne treba davati ni medijski prostor, ni pažnju javnosti.
Učešće Srbije na SP sam ispratio koliko sam mora, hteo to ili ne, jer su tih dana drugi oko mene pratili i samo o tome pričali. I za divno čudo, meni ne smeta kako su naši igrači prošli. Prvo jer nisam ni očekivao da budemo prvaci (realno, ko zdrav u glavu pa može da očekuje to?). A drugo, gledao sam kao događaj u kome se susreću razne nacije, i zato mi je bilo drago što je naš tim (valjda?) bio sastavljen od domaćih igrača i reprezentativaca, a ne od kvazi-reprezentativaca koji su na mufte i podmazivanja konvertovani u privremene državljane neke zemlje pa angažovani da igraju za nju. Tako da za mene je SP, sa aspekta Srpskog fudbala i uopšte Srbije u svetu fudbala, bilo prijatno iskustvo. Ako ne računam to što tokom prenosa nije moglo da prođe 30 sekundi a da neki Srbin oko mene ne glumi generala, selektora, trenera i eksperta iz fotelje.
Inače ovo pišem samo da bih dao uvid u stavove onih ljudi u Srbiji koji ne prate fudbal, i da pored gore nabrojanih razloga (mafija, huligani, nedovoljno dobri igrači) postoje i drugi razlozi zašto je narod u Srbiji toliko podeljen oko fudbala i zašto ga mnogi kritikuju. Ne očekujem da bilo ko ovde menja stav zbog toga, samo iznosim drugu perspektivu.
