bigvlada
Advanced
Dragan bi tvrdio da Zemun nije Beograd, dakle, mora da dobije ulicu u Beogradu.
Dali ima primedbi na ulicu Vladimira Popovića?
Dali ima primedbi na ulicu Vladimira Popovića?
Ulica Milana Mladenovića mogla bi se pronaći uskoro na mapi Beograda, ako gradska uprava prihvati volju Beograđana koji su sinoć na Trgu Republike potpisivali peticiju da jedna od ulica prestonice ponese ime frontmena čuvene grupe EKV. Iako u Zemun polju nekadašnja Nova 2 nosi naziv popularnog muzičara, inicijatori smatraju da umetnik kao što je on zaslužuje ulicu u samom centru grada.
Tamara Knežević (20) i Bojana Kašiković (20) gledale su dokumentarnu seriju „Kao da je bilo nekad” o Milanu i došle na ideju da pokrenu ovu inicijativu.
- Iako jedna ulica u Zemun polju nosi naziv Ulica Milana Mladenovića, mislim da je taj muzičar zaslužio svoju ulicu u centru grada. Podgorica od 2004. ima u predgrađu Zabjela ulicu sa njegovim imenom. Kulturno je zadužio ne samo Beograd, već čitav region - kaže za „Blic” Tamara koja je zajedno s Bojanom na sajtu za i druženje i upoznavanje „Fejsbuku” otvorila grupu poštovalaca lika i dela Milana Mladenovića. Kako kažu, nisu bile sigurne da li će Beograđani slavnom muzičaru i posle 14 godina od njegove smrti ukazati ovakvu počast.
- Htele smo da vidimo kako će ljudi reagovati, pa smo prvo otvorile grupu na „Fejsbuku”. Za samo nekoliko dana, grupa je stekla preko 5.000 članova - priča Bojana, student medicine.
Uprkos snažnom vetru, veliki broj Beograđana iskupio se na Trgu Republike i pre vremena predviđenog za prikupljanje potpisa.
- EKV sam slušala od njihovog nastanka. Milan Mladenović je bio nešto jedinstveno na našoj tadašnjoj sceni. Veliki sam poštovalac svega što je stvorio - kaže pedesetogodišnja Ana koja je među prvima prišla štandu za potpisivanje.
Njeno mišljenje deli i Đorđe M. (22).
- Vreme je da neko iz postmodernog perioda dobije ulicu u Beogradu. Nikome ne znače ulice koje nose nazive po gradovima i komunstičkim frazama. Zašto ne bismo ukazali čast ovom velikom čoveku - pita se Đorđe.
Potpisivanje peticije biće nastavljeno i narednih dana. Za prvo veče prikupljeno je preko 2.000 potpisa.
Podrška beogradskih rokera
Ideju da se na neki način moramo odužiti Milanu Mladenoviću podržali su i brojni beogradski muzičari.
- Mislim da, pored ovoga, treba da se napravi i neki muzej, gde bi svi mogli da se upoznaju sa veličinama rok kulture - kaže za „Blic” Aca Seltik. I Prljavi inspektor Blaža ima slično mišljenje.
- Mnogo će mi biti draža Milanova ulica nego, recimo, Maršala Birjuzova ili Makenzijeva - kaže Blaža. Ideju su podržali i Petar Janjatović i Momčilo Bajagić Bajaga.
Biografija
Milan Mladenović rođen je 21. septembra 1958. godine u Zagrebu. Prvi bend u kojem je svirao bio je „Limunovo drvo“, da bi zatim sa Dušanom Kojićem Kojojom i Ivanom Vdovićem oformio „Šarlo akrobata”. Sa grupom „Ekatarina Velika“ snimio je osam albuma. Umro je 5. novembra 1994. Sahranjen je na Novom groblju.
Izvor: peščanik.netČitave generacije rasejane su, izgubljene, zbrisane u stihiji posleratne urbanizacije koja je ovdašnju gradsku kulturu dodatno i dugoročno provincijalizovala. Na gradove, njihove javne i stambene prostore i institucije, lišene asimilacionog kapaciteta, velika seoba nasrnula je kolektivnim neredom i kulturom sumnje u osnovne vrednosti života u zajednici organizovanoj na načelima vladavine prava, sloboda i tolerancije. Asimilacija je ustuknula pod lažnim multikulturalizmom. Sprega komunizma, intelektualnog varvarstva i socijalističkog lumpenproletarijata izrodila je nacionalizam, ratove i kult samodovoljnosti. Beograd se ispunio izbeglicama kao kolektivnim žrtvama, nekad i vinovnicima sistema mržnji i netrpeljivosti koji su se prostirali ne poznajući granice. Nadzidan je i dozidan, ulice razlokane, pločnici prenaseljeni korodiranim skeletima krupnog otpada prethodnih tehnologija, industrije, kioscima i kartonskim kutijama sa švercovanim cigaretama, čokoladama i baterijama krivotvorenih globalnih brendova. Beograd se gotovo smišljeno, planski, razarao kao sređena i života dostojna ljudska zajednica. Naredna tranzicija donela je ekološku kataklizmu, saobraćajni kolaps, splavove i antisemitizam. Lokalni antiglobalisti i neonacisti su asimilacionizam proglasili za kulturni fašizam. Varvarstvo je postalo domaći brend i specifična razvojna prednost.
Na sedamdesetogodišnjicu Kristalne noći, samo jedan vetrovit, prazan, uzaludan vikend bio je dovoljan da Bojana Kašiković i njeni istomišljenici u akciji za ulicu Milana Mladenovića, kao u deliću sekunde, dožive flashback prethodne epohe. U kojoj su Milan i EKV bili vrhunac ovdašnje kulture, koju su sušinski negirali. Moja sećanja na Milana, na univerzalni genij koji je bio i lični, sopstveni, dok okolina nikad nije bila u stanju da oseti i razume njegov razvojni talenat i avangardnu ozbiljnost, ostaće, na ovom mestu, sasvim intimna. Vrednost EKV bila je i u njegovom prethodnom, i u njegovom potonjem životu. Svaki od svojih života Milan je proživeo okružen i divljenjem i nerazumevanjem. Mada prekraćen za još nekoliko stvaralačkih epoha koje je mogao ispuniti, on verovatno nema razloga da, tamo gde je, bude preterano nezadovoljan.
Bojanu&Co. nikad nisam video. Oni pripadaju generaciji koja se pojavila dugo nakon Milanove smrti, ali u okruženju koje je uspelo da očuva sve svoje tradicionalne degenerativne procese. Da li je negovanje estetike zatranja i lepog i živog, prenelo i na tu, narednu generaciju, privrženost nadahnuću koje je Milana i EKV podsticalo da stvaraju i umiru, istovremeno?
Bojana&Co. preživeli su štand, potpisivanje i ulicu, podrazumevajući njenu banalnost i prostotu, verbalno i ideološko maltretiranje službenih lica u civilu, verovatno pripadnika iste državne službe čiji su visoki oficiri ubili prvog demokratskog premijera. Sakupili su 3.000 potpisa onih koji žele ulicu nazvanu po Milanu Mladenoviću, time i po sebi samima, negde u centru grada. Da bi po ustaljenoj logici organizovanog besmisla usledilo obrazloženje nove gradske vlasti. „Uz inicijativu o promeni naziva neke ulice mora da stoji obrazloženje. Inicijativa se predaje Komisiji za spomenike i promenu naziva ulica i trgova koja odlučuje o tome. Pošto ulica Milana Mladenovića već postoji, taj naziv mogli bi da ponesu jedino ulica ili trg u Lazarevcu, Mladenovcu ili Grockoj. Svako dupliranje imena izazvalo bi zabunu,“ saopštila je izv. Ivana Avžner, ispred sekretarijata za kulturu.“ Tu se gradska birokratija osvrnula na sopstvenu odluku, od pre tri godine, podlu i besmislenu, da njegovo ime dodeli nekom musavom sokaku na poslednjoj periferiji, čijim žiteljima, u stvarnosti koju su u sebi nasledili i koju žive, teško da je preterano stalo do Milana i njegove aure.
Nije vredelo Bojanino podsećanje da su Milanovu ulicu već dobili Podgorica, Zagreb, Subotica i Vranje. Ovo vreme uporne melje i satire sve vredno i plemenito. Na isti način su se beogradska vlast i, naročito, oni koje je on uporno i neuspešno izvlačio iz mentalne osrednjosti, odnosili prema potrebi da se sećanje na premijera Zorana Đinđića i njegovu sudbinu obeleži dostojnim simbolima, uključujući beogradski aerodrom. Tako su, od početka njenog neposrednog političkog angažovanja, do povlačenja, političke aveti svih boja pokušale da obezvrede Biljanu Srbljanović, najznačajniju ličnost u našoj savremenoj kulturi, uključujući evropski kontekst, kampanjama laži i uvreda. Najsramnije su možda one koje su izrekli među njima najprosvećeniji, da ne zna šta radi, da će se predomisliti i pokajati. U tome je i objašnjenje karaktera ovdašnjih vlasti, i institucija, čiji je preobražaj sporiji od promena koje ostaju pre kadrovske, lične, nego načelne, i suštinske.
Kulisa ljudskih senki, lokalnog putinizma i nove autoritarne politike, grobnica svake autentične kulture, Beograd, kakav jeste, nije zaslužio ulicu Milana Mladenovića. Niti trud onih koji oživljavaju svet vrednosti koji je on oplemenio i svojim postojanjem, i životom koji je naizgled potonji.
Danas, 11.11.08.
хехе.Goldstein":1o3psx00 je napisao(la):Neko je na forumu pomenuo Ulicu Zarka Zrenjanina koja se sad zove Vojvode Supljikca i to bi stvarno bilo dobro jer u Beogradu, ne mnogo daleko od ove (na Dusanovcu) postoji i Supljikceva ulica, koja je dobila naziv po istoj licnosti.
Od Puppetsa obavezno My mistakes were made for you. Svaka cast za Repetitor Homere, moja drugarica svira bubnjeve u toj grupi (iako mene ta muzika bas i ne zanima).Homer Jay":1voqptv6 je napisao(la):A za slusanje, preporucujem: The Last Shadow Puppets, Black Kids, Duffy, Rocknrolla OST, The Killers - Day and Age, novi Franz Ferdinand (toliko za sada) i od domacih Repetitor
Јеее, какав флеш IT'S MY LIFE!!!! LIVE. Брзо сви код фризера на "тарзанку" :lol:Homer Jay":3cepmauk je napisao(la):- DR ALBAN (nisam mogao da odolim da ne stavim, relikt dizel ere, Coco Jambo i slicna sranja )
14.2. @ EXPO Centar
Izvor: peščanik.netPre mesec dana preminuo je američki trubač Fredi Habard. Njegov odlazak ovdašnji mediji su jedva pomenuli. Jesenji beogradski džez festival bio je bledunjav, a vrednosti američke kulture zalutale u zloslutnu senku globalnih preispitivanja. Postala je beznačajna i činjenica naše kulture da je Habard uspevao da beogradsku publiku satima održava u paklenom transu, i da je Slobodan Konjović puštao njegov VSOP kvintet s Henkokom i Šorterom kao prvorazrednu senzaciju s vrha Beograđanke, tadašnjeg svetionika slobode.
Sve je to nestalo. Mejnstrim je definisan u mokrogorskoj orgiji, kojoj se divi i javni servis, koja bi bila bolesna da nije dosadna i provincijalna. Podrška državnog budžeta se podrazumeva.
Majls Dejvis jednom prilikom narugao se Habardu, tvrdeći da se sveo na beskrajno nizanje skala, na ogoljenu, praznu tehniku i razlaganje progresija. Ipak, ja sam uvek iskrenije uživao u Habardovoj energiji. Dejvisova avangarda mi je ponekad bila naporna. Tu svoju slabost tumačio sam kao praznoglavost i sklonost kiču. Iznad svega je, ipak, besmisleno svako poređenje. U kulturi koja je propala pošto je zaboravila i Dejvisa i Habarda to, napokon, nema nekog naročitog smisla. U stvarnosti svakodnevice koja i dalje komentariše boju kože američkog predsednika i intimna opredeljenja premijerke Islanda pokušavam da se setim da li sam se, u davnom prošlom vremenu koje sam sklon da idealizujem, obazirao na razliku u puti Bilija Kobama i Bila Bruforda, ili sam jednostavno gutao svaki njihov udarac, uživao u njihovoj genijalnosti i talentima prostranijim od svemira, i prema njima se određivao samo na osnovu svojih trenutnih stanja i moći recepcije. Slušajući Habarda obično sam pratio najradije upravo njega, a kod Dejvisa sve ostale.
Ali, sve to nikome, pa ni meni samom, više nije važno. Habardova smrt je u meni proizvela još jedan napad nostalgije, i neku vrstu odbojnosti prema sopstvenom vremenu. Da li smo svedoci globalnog srozavanja ličnih sloboda izvojevanih u protekle četiri decenije, pre svega u SAD, zapadnoj Evropi i nekoliko istočnoevropskih kultura koje su se otimale od sovjetske tiranije? Te slobode su postajale i ovdašnje. Da li je s takvim tendencijama povezano aktuelno globalno osporavanje liberalne demokratije i njenih vrednosti vladavine prava, poštovanja ljudskih sloboda i otvorenog tržišta? Da li se zaboravilo da je umetnost koju su tako različito tumačili bila, u celini, najčistiji, najprecizniji urlik protiv totalitarizma. Protiv levičarske diktature i zatiranja političkih, ekonomskih i kulturnih sloboda. Protiv desničarskog tradicionalizma, establišmenta i moralne hipokrizije. Zato nije slučajno da je njihova umetnost jedna od retkih koje su uspele da opstane na tržištu. Mrzeli su je svi diktatori. Tito je bio primoran da je toleriše.
Tragovi rasizma ne ogledaju se samo u etničkim distancama koje su, na prostoru bivše Jugoslavije, uspele da donekle prevladaju samo organizovane kriminalne grupe. Zvanične pretpostavke da će novi američki predsednik Obama imati „uravnoteženiji“ stav prema Srbiji, mada lišene političkog sadržaja, verovatno odražavaju i jedno specifično uverenje. Da boja kože podrazumeva neku vrstu otklona prema dominantnoj beloj protestantskoj politici i kulturi? Da će Obamino tumačenje ekonomskih prilika, mada poteklo iz potreba izborne kampanje koja se zasnivala na populističkim i demagoškim floskulama, i bila uspešna, a njen ishod ispunjen emocijama i pozitivnom energijom, pokrenuti talas nacionalizacije i povratak na komandno privređivanje, neku vrstu globalnog komunizma? To je sve neuko buncanje ostataka bivšeg, zločinačkog i izolacionističkog režima. Koji se održava u onoj meri u kojoj se i aktuelna vlada oslanja na sektore u politici, privredi, kulturi i društvu koji nisu reformisani, a funkcijama i privilegijama pridobija i one koji su se ranije izjašnjavali u prilog demokratizacije i vesternizacije. Možda je i to, i tada, moglo biti unosno.
Spoljna politika Srbije, uključujući kulturu, ostala je zaglavljena u kosovskoj aporiji, a otopljavanje odnosa sa SAD se u porukama srpskog predsednika i njegovih diplomata očigledno dovodi u vezu s američkim stavom prema nezavisnosti Kosova. Očekivanje „uravnoteženijeg“ stava je takođe u neskladu ne samo sa zdravorazumskom logikom, i nemogućnošću da Beograd bez masivnog nasilja obnovi suverenitet nad Kosovom, nego i s prethodnom karijerom nove državne sekretarke. Upravo je Hilari Klinton mogla da neposredno analizira mehanizme kojima se koristila američka spoljna politika suočena s divljanjem u Hrvatskoj i Bosni, potom sa Srbijom kao faktorom mira i stabilnosti, konačno i nastavkom destrukcije koju je, nakon NATO intervencije i povlačenja s Kosova, Miloševićpreneo u prestonicu, i u mahnitanju i sam nestao.
Zvanična Srbija nema samo pesak u ušima. Ona je ponovo obnevidela, i zamuckuje. Zato je pokušala da ugasi i Peščanik i sećanje na vreme kad su se život i kultura smeli odvijati izvan hladnoratovske paradigme i kultova krvavih, kolektivističkih diktatura.
Danas, 02.02.2009.