U pravu si u političkom delu poruke, a nisi u pravu u ekonomskom delu. Previše si uprostio problem i tako promašio čitavu poentu poruke. Ja sam rekao da stanogradnja nije proizvodna delatnost, što je bitnije od jednog vrlo usko shvaćenog pojma nove vrednosti koji sam ja zbog kratke poruke takođe morao da suzim i uprostim. Međutim slažem se da je tako skraćeno nejasno na šta mislim.
Prvo osnovni ekonomski pojmovi. Ako neki domaći proizvođač od rude gvožđa napravi ekser, time je stvorena nova vrednost jer ekser vredi više od delova od kojih je sastavljen (više za vrednost uloženog rada). Tako je i DRŽAVA postala bogatija za vrednost novog eksera. Ranije ta vrednost nije postojala, a sad postoji. Ako se sada drugoj osobi u istoj državi proda taj ekser, tada su samo vrednost eksera i od ranije postojeća vrednost novca promenili mesto gde nalaze, tj vlasnika. Država tom DRUGOM transakcijom nije postala ni malo bogatija. Obe vrednosti i su i dalje u istoj državi, pa će kasnije obe da budu upotrebljene za nešto drugo (dakle i novac i ekser). Međutim država je i dalje bogatija za vrednost novog eksera jer su i ekser i novac ostali u zemlji.
Međutim šta ako je proizvođač eksera strani vlasnik fabrike u Srbiji, pa drugoj osobi u Srbiji proda taj novi ekser? Tada je njegova vrednost ostala u Srbiji, jer je kupac eksera Srbin pa je sam ekser ostao u Srbiji. Međutim ako strani prozvođač novac koji je dobio za ekser kasnije iznese iz Srbije, onda se ukupno bogatstvo Srbije ponovo smanjilo za vrednost novca koji je iznesen iz zemlje. Mi i dalje imamo ekser, ali ne više i novac koji je ranije bio bio vlasništvo Srbina koji je kupio ekser. Tako je poništeno povećanje bogatstva Srbije koje se desilo posle proizvodnje eksera. Bili smo bogatiji za tu NOVU vrednost, ali je ona posle iznesena iz zemlje u drugom obliku, tj u obliku kupčevog novca iste vrednosti koji je kupovinom promenio vlasnika i koji je posle izašao iz zemlje. To je (što se novca tiče) gubitak, jer je taj novac ranije bio naš, tj stvoren je u Srbiji i tu je kružio. Dakle sada smo ponovo na istom i nismo ni malo bogatiji nego što smo bili. Ranije nismo imali ekser, a sada ga imamo, ali zato više nemamo novac koji smo ranije IMALI. Bilans je nula. Džabe smo krečili. Naravno, ovo je drastično uprošćenje jer postoje uzgredne koristi, ali sad pričam samo o osnovnom principu.
Zemlje u razvoju ono malo novca koje imaju moraju PRE SVEGA da ulažu u one investicije koje će davati najveći profit, i to raditi što je brže moguće. Ako vi neku sumu novca uložite u mašinu koja će proizvoditi nešto za čim postoji potražnja, ta investicija će stalno proizvoditi novu vrednost. A ako ga uložite u neku udobnost, onda ćete dobiti samo onu istu vrednost koju ste uložili. U prvom slučaju profit je veliki, a u drugom je profit ili nula ili vrlo mali. Tačno je da stan predstavlja novu vrednost, ali koliki NOVI kapital proizvodi ta nova vrednost (tj koliko je povećanje profita na radnom mestu od investicije radnika u stan)? Naravno da bi se u detaljnijoj analizi sigurno utvrdilo da radnici u novom stanu bolje žive pa su zato i produktivniji na poslu. Pa je tako i bolji stan "sredstvo za proizvodnju". Međutim tako bi ispalo da je i neka šuma kraj Beograda isto što i mašina u fabrici, tj sredstvo za proizvodnju zato što su svi tada zdraviji i manje idu na bolovanja. Ali tada terminologija postaje toliko uopštena da od nje više nema koristi. Naravno da je korisna i šuma i dobar privatni stan, ali u kom tačno procentu oni stvaraju novu vrednost ako taj procenat uporedimo sa procentom doprinosa profitu koji stvara neka mašina u fabrici? Moramo negde da povučemo granicu tih doprinosa produktivnosti, pa da kažemo da je sredstvo za proizvodnju samo ono što produktivnosti doprinosi više od nekog minimalnog procenta.
Pošto novac u obliku kredita nije besplatan, jer postoji kamata, a i moramo da budemo bolji od konkrencije (a ne samo pozitivni u bilansu) može da se desi da minimalni dopinos opštoj produktivnosti koju donose bolji stanovi za radnike ne proizvode dovoljno veliko povećanje profita. Pa nas recimo ubija strana konkurencija iako smo pozitivni, iako ti stanovi jesu neka nova vrednost. Ali koliki tačno profit proizvode, i koliko povećanje produktivnosti ONI prave? Da li je to dovoljno u odnosu na konkurenciju? Zar nije bolje raznim merama stimulisati da se i državne pare, i krediti, i pare potencijalnih kupaca stanova više usmeravaju u nešto što brže oplođuje uloženi i pozajmljeni novac od stimulisanja špekulativnih ulaganja u lepe stambene blokove? Recimo u pokretanje privatnih biznisa, u fabrike, u energetiku i drugu infrastrukruru, u manje poreze, u bilo šta gde smo dobri i gde se uloženi novac, privatni ili državni, oplođuje većom brinom i u većem obimu. Luksuz koga još nismo zaradili će uvek obija o glavu nestrpljivima. Hiper produkcija stanova je lov u mutnom i brz novac za investitore i političare koji ih podržavaju, a ne prava razvojna politika gde se novac najviše ulaže u proizvodnju, a ne u udobnost pre nego što je zaista zaradimo.
