Наиме, моја супруга се пријавила да један дан буде на помоћи избеглицама из Сирије. Данас је са својом колегиницом била на лицу места. Докторка је данас прегледала 87 пацијената/избеглица.
Ја сам дошао да донесем чоколадице за децу, мало воде и кафу за моју Драгану и њене колеге. Дакле, био сам заинтересовани посматрач. Али, ко ме боље познаје нисам био само то. У међувремену сам почео и да помажем у превођењу, објашњавању и „завођењу реда“.
Како је то изгледало и шта сам све забележио МОРАМ да поделим на друштвенiм мрежама:
1. Избеглица има из Сирије, Авганистана, Ирака, Ирана и Курдистана?!
2. Неки од њих су већ добили азил у Грчкој – видео сам и нека документа које су избеглице показивале и та документа сам усликао камером мобилног телефона и налазе се код мене.
3. Ни један једини од избеглица нема лични документ. Ни један једини од оних који је прегледан није показао документ да би се на основу њега уписали његови подаци у евиденцију прегледаних, него је све било на основу усменог исказа…
4. један од 10 се пријавио нашој држави и има потврду о томе. Један је добио рок од 72 сата да се јави у центар за азил у Бањи Ковиљачи (тај рок је прошао), али ми је рекао да му то не пада на памет и да жели да иде у Немачку…
5. видео сам људе заражене шугом.
6. видео сам породице које су заражене кожном стафилококном инфекцијом.
7. деца имају вашке.
8. било је и наркомана који су у кризи и дошли су да траже неке таблете против болова.
9. Хигијенских услова нема ту где бораве.
10. Неколико њих је питало где је western union да подигну паре.
11. тражили су продавнице да купе шаторе.
12. распитивали су се како из Хрватске да стигну до Немачке.
13. за једног је докторка рекла да има веома озбиљан „напад жучи“ и да мора да се хитно збрине и да се оперативно реши његово стање, јер може да се искомпликује и да доведе живот у питање. Е, овај даса је мени био најазнимљивији. Молим Вас прочитајте до краја овај текст.
А сада моји коментари на ово већ запажено.
1. Како то из Ирана? Нико није помињао Авганистан. Пази сад – Курдистан…?! Значи цео Блиски исток иде овом трасом, па шта нас закачи и ко остане – јбг.
2. По међународном праву ако добијеш азил у једној држави не можеш да тражиш у другој – ко је ту жену коју сам видео и која је показивала тај папир пустио да тражи азил у Србији??? Како то?
3. Шта сад – несташица папира за лична документа на Блиском истоку. Неће да буде. Организовано неће да покажу документа и оно што сам сазнао касније од мојих пријатеља из полиције – неће ни да дају отисак прста ни да се фотографишу… сви одједном имају амнезију. Један из Ирака је причао течно енглески све док га докторка није питала како се зове. На то питање је почео да муца и окренуо са ка свом пратиоцу као за испомоћ, а онда је пратилац мирно погледао у докторку и рекао: „Абдулах“. ?! Ја апсолутно немам коментар!
4. Отворено ми је рекао: „Some of us must be registered???!!!“ Значи да договор о томе постоји. Да ли да гребемо даље испод површине? Мислим да морамо и то што пре и што опсежније!
5. Шуга је веома заразна, медицинска сестра којa је ту била и која је вршила преглед била је веома забринута. Где ће сад ти људи? Како ће се даље лечити? Како да знамо и да будемо сигурни да се та зараза неће ширити?
6. Отац и син имају стафилококне инфекције по целој кожи: рукама, ногама, стомаку… то су оне инфекције које крећу као мале крастице-ранице – мора да се лече антибиотицима. Антибиотици се избеглицама не деле џабе – морају да их набаве у апотекама – како без рецепта? Зашто Вучић није размишљао о томе када је отворио наше границе као да му је деда оставио Србију да ради са њим шта жели. Море, бре!
7. Вашке су још и најмањи проблем, али како да се та деца третирају за истребљење вашију? Чиме? Где? Како? Тотални је хаос…
8. Пази сад категорију – сиријски наркоман у Београду који кризира у пицином парку… Да је само Неле Карајлић знао да ће се ово десити… Шта ће да раде ти увозни наркомани када не буду имали од кога да узимају таблете против болова? Зашто ова држава не мисли о томе? Или им није до мишљења.
9. Цео парк непријатно мирише. Како ли је студентима који иду на факултет? Како ли је становницима околних зграда? Пет мобилних вецеа се већ напунило и то је то. Смрад се шири. И зараза… Псећи измет је и даље на све стране. Нигде туша ни у мислима. Када смо их већ дочекали раширених руку како је могуће да нисмо обезбедили да се ти људи истуширају, оперу, среде, да им дамо по сапун и каладонт, ако ни због чега другог нама је у интересу. Бар здравственом. Знали смо да драмимо за сарс, за птичји грип, за свињски грип, за разне будалаштине, а МНОГО озбиљнији проблем који нам је испред носа нисмо у стању да сагледамо. Шта ако сутра крене нека инфекција или не дај Боже епидемија коју не можемо ни да сагледамо??? Ко ће онда бити одговоран???!!! Да неће опет прошла власт да буде на тапету?
10. Касније сам се распитао и сазнао да су редови у пошти на железничкој станици огромни и да дневно преко western uniona избеглице подижу и до 400.000 евра!!! У једној пошти? Да ли је то тачно? Одакле толики новац? Шта се дешава? То траје данима.
11. Од свих боја које шатори имају узели су камуфлажне. Добро, можда су само ти и остали. То нисам стигао да проверим.
12. Рекао сам им следеће: – „видите, када сам ја улазио у Хрватску пре неких три, четири месеца, погрешио сам траку, па сам уместо у траку за грађане који нису из Европске уније стао у траку која је грађане из Европске уније и морао сам да платим казну 35 евра! (у следећем мом посту ћу поставити слику те казне на фејс), а ви сте тотално погрешили државу и не да вам ништа нисмо наплатили него вас ево и џабе прегледамо, тако да ја нисам права особа да им саветујем како ћете да прелазите и где, али поуздано знам да на неким ливадама и напуштеним њивама у Барањи има још минских поља. Они ме питају – а зашто, да ли је то због њих? – ја сам одговорио да није, да је то било за време рата у бившој Југославији и да је то остало и да воде рачуна. Уосталом – није ни битно…
13. А сада мој фаворит: – назвао сам га – командант. Он је стајао мирно, обливен знојем, јер га очито жуч баш боли, његов преводилац је на лепшем енглеском комуницирао са мном. Тражили су таблете које су pain-killer. Објаснио сам да те таблете неће решити проблем, него ће само одложити неопходну интервенцију. Питао је – шта предлаже докторка? Рекао сам да мора да има комплетан преглед код специјалисте и да мора дати крв и урин на анализу и да после тога највероватније мора да има хируршки захват и вађење жучне кесе. „А како то да урадимо“? – пита преводилац. Кажем да могу добити упут, али да морају да имају неки документ.
Онда је настао тајац.
Они се згледају, „командант“ је само нешто тихо прозборио не окрећући главу од мене и преводилац је питао: – а да ли има приватних болница? Рекао сам да има и онда сам назвао пред њима Bel Medic и распитао се шта и како. Докторка која се јавила (лепо се представила), рекла је да је код њих у зависности од тога да ли је класична или лапараскопска операција цена од 190.000 до 235.000 динара, плус преглед специјалисте, плус анализе, плус болнички дан… али да пацијент мора да има бар нешто од докумената: пасош, пријаву боравка, потврду о азилу – било шта. Све сам то лепо рекао преводиоцу. „Командант“ је саслушао преводиоца погледао у мене и рекао нешто кратко. Преводилац ми онда каже и пита: Паре нису проблем. А ако ти дамо 500 евра да нађеш негде операцију за коју нико не зна?“…!!!???
Онда сам их на српском опсовао и на дивном енглеском дипломатски рекао да сам ја ограничених медицинских могућности и да не знам за такав вид медицинске помоћи. „Командант“ ми је официркси салутирао скупивши ноге, поздравио одсечно војно подигнутом руком у пределу чела, рекао „Thank’s“ окренуо се на лево круг и отишао са својим преводиоцем и двојицом пратилаца… Шта да кажем. То је било већ превише. Погледом сам тражио да видим бар неког полицајца у околини. Нигде ни једног службеног лица осим две докторке које саме раде у сред „пициног парка“. Нико ни да им евентуално помогне ако дође до нечега нежељеног… Али ваља веровати министру полиције који је проценио да нема никакве претње по јавни ред и мир, за разлику од тога када протестују жене у црном и када буде 20 полицајаца… Да ли је то баш тако?
Моја питања су бројна. Ко је тај човек, како је ушао у нашу земљу, о чему се овде ради?
Пошто сам ја Миодраг, а не неко други, кренуо сам редом да зовем: – МУП, заштитника грађана, канцеларију за избеглице и имигранте, унутрашњу контролу… у МУП-у на 192 дежурна службеница ме саслушала и рекла: „ми то све знамо, и то је тако, а ви ако хоћете правите петиције, протесте… (очито не зна да ме не треба превише наговарати на протесте), унутрашња контрола је рекла – а зашто се ваша жена уопште пријавила да иде да их прегледа???? Заштитник грађана је био љубазан и саслушао све и рекао да морам да докажем да је неко грађанско право прекршено конкретно да би реаговали; у канцеларији за избеглице су рекли да они реагују на основу налога Владе и да пошаљем писмо на е-маил.
Ми смо све, али једно сигурно нисмо. Ми никако нисмо држава наших грађана. Немамо озбиљан приступ ни према чему. Све ће нам се о главу олупати.
