Konkurs je bio dobro pripremljen, konkursna dokumentacija strucna i opsirna.
Zadatak je bio previse obiman. Trazilo se detaljno resenje enterijera i prilaza za 9 metro stanica, sa dugom listom svih elemenata koji se moraju resiti i prikazati: materijali, namestaj, peronska vrata, polozaj putokaza, arhitektura stanicnih zgrada (sa ogranicenjem visine na 6m)... ma svasta nesto. Sve da bude detaljno razradjeno a opet da se napravi zajednicki stil za celokupni metro sistem.
Moze to, samo za takav zadatak treba puuuuuno vremena i puuuuuno para.
Ne mozes da dobijes idejni projekat za cenu i rok moodboarda. To jest dobices bas to, moodboard. (moodboard je pano na kojem se izlepe razne slike postojecih stvari kako bi se prikazala namera, atmosfera, koja se trazi u projektu)
Ozbiljna firma ne moze da uradi idejni projekat ovog obima ni za jednu jedinu stanicu za 8 nedelja koliko je trajao konkurs, a kamo li za 9 stanica.
Uz to angazovati ljude na ovako obimnom poslu je ozbiljan trosak a nagradni fond je bio mizeran. Pravo je cudo sto je uopste pristiglo 5 radova.
Jednostavno ucesce na ovakvom konkursu se ne isplati velikim biroima jer ih kosta mnogo (ni prva nagrada ne moze da pokrije troskove, daleko od toga), previse je rizicno jer je zadatak preobiman i rad moze lako biti eliminisan zbog nedostatka neke od navedenih stavki, ne postoji nikakva garancija da ce pobednik uopste biti angazovan na projektu a pritom celokupna autorska prava se prenose organizatoru konkursa.
Mali biroi, ili studenti arhitekture, takodje su ograniceni obimom zadatka i pukim troskovima stampe materijala (13 kasiranih panoa, nije to mala stavka za studente). Ako radite 8 nedelja na ovom konkursu znaci da ne mozete da radite nista drugo. Na sve to prijava se radila preko sajta za javne nabavke koji je cist horor i za domacu publiku a zali boze stranca koji pokusa da se u to upetlja.
Sve u svemu, ovakav konkurs mogu da rade samo zaludjenici koji su spremni da zrtvuju/investiraju svoje vreme i trud radi visih ciljeva. Malo je takvih.