Ретко које улагање у железницу даје економске резултате за мање од 10 година, али има и таквих случајева. Боље је говорити о, рецимо 5 зглобних аутобуса, који су 30% домаћи производ, у односу на капацитет воза за исто толико путника, који кошта 5.000.000 евра, за који имамо међународно признату кадровско-научну оперативу за 70% домаће производње, а што би за аутобусе могли имати тек након бар 10 година улагања. Са кадровском и научном оперативом, обновити фабрику је могуће у року до 2 године. Уништавање железничке индустрије је само један део економске издаје у Србији.
Да се вратимо на однос воз-аутобус. Ретко који аутобус у животном веку пређе преко 1.000.000 километара, нарочито у условима хроничног претовара, који на шинска возила не оставља последице. За тих 5 зглобних аутобуса, увезе се нафта за 2.000.000 евра, док воз користи домаћу струју. Уз то, ретко који воз пређе у животном веку мање од 5.000.000 километара. Дакле, у том дугом року, за исти транспорт 4,500,000 аутобуси, + 10.000.000 увозно гориво+5.000.000 прерада и дистрибуција, а за воз 5.000.000 воз + 2.000.000 ревизије + струја, али хајде да рачунамо да је на нафту, 3.000.000+1.500.000. Дакле, у неком максимално упрошћеном рачуну са само неким компонентама, 19.500.000 за аутобус, а 11,500,000 за воз.
Поред тога имамо трошкове инфраструктуре, трошкове особља, који су вишеструко нижи код шинског превоза, еколошке трошкове, трошкове коришћеног земљишта итд. Међутим, имамо и користи, које су много веће код железнице због индукованих инвестиција.
Не може се у једном посту од 10 реченица дати одговор, који неће банализовати ствар. Није тачно да смо потпуно против аутобуса, али да се железница постави као кичма система, и наравно, да се Ласти укине монопол и бахаћење које из њега происходи. Шта више, на више места сам напоменуо да би управо Ласта и Ниш Експрес требало да буду први који ће купити возове, као Вестбан, Студент Аџенси и Лео Експрес, који су посао почели са аутобуским линијама. У Њујорку, 8.000.000 путника метро-а, 6.000.000 путника аутобусима (највише градским) и 1.000.000 путника приградским железницама. Главна аутобуска станица на Тајмс Скверу има 250.000 путника дневно, а ПЕНН железничка станица 800.000 путника дневно (приградски и даљински). И у Москви, метро је "само" 55% јавног превоза.