sutraw
Expert
- Učlanjen(a)
- 29.03.2023.
- Poruke
- 6.006
- Pohvaljen
- 18.437
Објава студената Филозофског је још један отужни покушај марксиста да се окористе о незадовољство народа, јачајући управо оне материјалне односе који су обликовали овакву суперструктуру (да се послужим марксистичком терминологијом). Срби нису неслободни зато што партија не контролише довољно капитал већ зато што народ не поседује капитал а самим тим ни основни предуслов демократије, грађанства и грађанске слободе генерално. И не, када партија поседује и контролише капитал то не значи да га "народ" поседује, ја не поседујем ЕПС и немам никакву контролу над његовим радом. Али зато режим има и мој приступ струји зависи од режима.
Годину дана гледамо на своје очи како режим управо користи своје преостало власништво над капиталом да угуши народну буну и брилијантни закључак са филозофског је да је решење у томе да режим треба да има још више власништво над капиталом. Ако више радника буде запослено за државу спречиће се ово што гледамо на своје очи, да их држава користи за своје циљеве уцењујући за корицу хлеба и вози као будале аутобусима по целој земљи.
Једино стварно грађанство у овој земљи и стварна опозиција режиму долази од потпуно приватног сектора који је омогућен управо том "приватизацијом" и који је довео до тога да данас, упркос свему, имамо далеко веће слободе него 90их. И да, оваква Србија данас има далеко већи политички плуралитет, слободу и демократију него што је имала под Милошевићем "који је започео процес приватизација" а још и више него Титом који га је блокирао. И да, постоји разлог зашто борбу за промене предводе људи рођени после 5. октобра а блокирају људи образовани и одрасли за време комунизма.
Права трагедија и издаја након 5. октобра није у томе што се кренуло са приватизацијом већ што се није кренуло са заштитом и јачањем домаћег капитализма тако да компаније које послују у Србији буду превасходно компаније у власништву Срба приватника а не странаца. Тачније, подређени положај Србина као вечитог радника није решен ни ублажен већ је рад за државу замењен радом за стране конгломерате. Брже боље се уместо са домаћим либерализмом и стварним, народним суверенитетом какав је сањао Краљ Петар кренуло са глобалним неолиберализмом и "чланством у ЕУ" чиме је свака могућност да се домаћа привреда развије угушена. ДОСовци су то радили наивно и слепачки, ДС свесније и опрезно а ова црвено-црно-жута хоботница то ради намерно и пуном паром - са Вучићем који отворено у Скупштини промовише доминацију страних компанија у Србији где ће држава радити на томе да се ово мало мученог приватног сектора "интегрише" и потчини њима.
Тачно знам ментални склоп студената са филозофског који су ово смислили да објаве и они се конкретно не боре против овог режима зато што желе слободно друштво где су појединци максимално независни од јавног сектора који је подређен грађанину већ зато што желе да јавни сектор намеће њихове идеје грађанима како би друштво било устројено како они мисле да треба, без политичког плурализма или стварне демократије.
Tu se mi ideološki razilazimo, jer sam ja mnogo bliži Marksu nego fantazijama liberalno-kapitalističkih ekonomista o slobodnom tržištu, konkurenciji i sl. Pa na neki način i jesam na toj liniji mišljenja Filozofskog fakulteta, gde je kritički stav prema kapitalizmu dominantan.
Ne sporim da je metod uvođenja kapitalizma kod nas u tranziciji bio katastrofalan, ali ti to postavljaš kao da su oni imali izbora. DOS je na vlast i došao prodajući državu zapadu, i sve privatizacije i preuzimanje strateških resursa i sektora dogovorene su unapred u razmenu za finansijsku, logističku i političku podršku u borbi protiv Miloševića. U širem smislu, to je modus operandi modernog kapitalizma, on se na periferiju i širi kroz političke ucene, preuzimanje vitalnih sektora države, i investicije konglomerata iz "centra", kojim se periferija dovodi u perpetualno stanje zavisnosti od stranog kapitala jer domaća ekonomija u tim uslovima ne može nikad dovoljno da poraste da bi bila konkurentna strancima.
Zato mislim, treba praviti razliku između kapitalizma u centru i kapitalizma na periferiji, jer ovaj prvi nužno određen postojanjem ovog drugog, i zna se kome su koje karte podeljene i kome je suđeno da da pravi avione, satelite i čipove, a kome da mota kablove i šije majice. Šta je rešenje za taj trećerazredni status perifernih država ne znam, ali mislim da se polako približavamo urušavanju trenutnog modela zbog razvoja AI. U roku od 50-ak godina verujem da će AI i robotika preuzeti veći deo poslova i da će ove rasprave koje vodimo postati relikt istorije.