Убиће ме зелени, којих сам био део, али да, добро је што су угушени. У случају Белорусије, јака централна власт је гарант безбедности, не само војне него и економске.
Геополитичко окружење је такво, да није лоше фасадном и спољнополитичком диктатуром направити систем којим ћеш се прошверцовати кроз турбулентно време, као Шпанија кроз Други светски рат. Површним сагледавањем, неко би рекао "боље "диктатор" Вучић него да се увучемо у геополитичку клопку променама у погрешно време, али огррромна разлика је то што сам "диктатор" ставио под наводнике, јер ту нема ни д од диктатора. Да би неко био диктатор, треба да има јак прецизан програм, са системом циљних група, и са системом врло способних људи спремни да га спроведу. Да Србија има икакву здраву међународну савезничку позицију, као Лукашенкова Белорусија, и Јануковичева Украјина, тада можемо говорити о евромајдану, али у Србији је немогућ. Подједнако као што ни диктатуре, ни било ког облика здраве државности нема.
Незадовољство у Белорусији је 2020. су изазвале засићеност (чак и најбоља власт све најбоље од себе покаже за 12 година, а тада се ствара истрошеност, засићеност, потреба за новим људима), као и бруталне санкције Русије, које су обориле економију за око 15-20%. Како? Локдаун у Русији!!! Мегасветски ковид идиотизам. Рецимо, из целе Русије су пијачари возом долазили у Брест да купују брендирану одећу високог квалитета из средњих приватних фирми, шивених од стране кројачица са једном од највећих потрошачких способости у свету (за ту струку се углавном злоупотребљавају сиромашне регије). Други пример, из родног села моје жене су деценијама сезонски људи ишли на далеки исток русије да продају на пијацама семена поврћа. То затварање граница је изазвало 2020. озбиљну економску кризу, док се западне санкције од 2022. уопште нису наудиле белоруској економији. Економски опоравак 2021. је био доста нагао.
Кључни белоруски опозиционари су били економски либерал Барабико, и безпрограмски опозицио-пљувач Тихоновски (муж). Дакле, само један програм, и то ултрапогрешан за Белорусију. Лукашенко да је био паметнији, требао је пустити Барабика. Та врста програма се у условима за партије отворених медија, чак и поштених избора, јер немогуће је створити критичну масу бирача у Белорусији који би се одрекли тог социјалног система. Опозиционо настројене масе нису имале никакав јединствен програм, и ту су се наметали неки од западно спонзорисаних медија.
Пример: МАЗ (национални понос, произвођач аутобуса и камиона), такви медији су критиковали, типа, док неком фризеру, приватном зубару повећавају порез, МАЗ-у држава прашта пореске дугове. У Санкт Петерсбургу је 200 аутобуса повучено из саобраћаја због фабричке грешке, због које су два аутобуса изгорела. Одговорним директорима блиским власти се све прашта... све би то било квалитетно новинарство, да западнофанатични мамлаз не изнесе закључак: држава треба да се одрекне губиташа, и да "либерализује" ту врсту индустрије. "либерализује" значи бацити у канџе глобалних играча. Да ли се тај новинар сетио да само у производњи аутобуса и тролејбуса по систему Белоруси за Белорусе на макроекономском нивоу се штеди преко 200-300 милиона евра годишње! Односно, да се одрекнеш МАЗ аутобуси (не рачунајући извоз), мораш да произведеш и у иностранству продаш сира и кромпира за 200-300 милиона евра више, за куповину аутобуса и тролејбуса, само да сачуваш исти ниво економије. Мој став је: Домаћа фабрика аутобуса и тролејбуса у Младеновцу, са 30-40% степеном локализације производње и неким од озбиљних произвођача типа МАН као кооперантом. Зашто Младеновац? Довољно близу Београда (специјализовани кадрови, универзитет), дистрибуција радних места, просторни развој.
Да упоредите Србију и Белорусију, сајт локалне самоуправе Бреста
БРЕСТ, Белорусија, и
сајт локалне самоуправе Београда. Први има коефицијент демократије 2/10, други коефицијент демократије 7/10. Код првог са три клика можеш да дођеш до система информација, можеш да се обратиш читавом систему служби на средњем нивоу управе самим посланицима, док ти други даје могућност да се обратиш само градоначелнику и председнику Скупштине града. Први те директно упућује у управни и социјални систем, док је код другог само набрајање врста социјалне заштите. Код првог су привредни планови, повећање производње за замену увозне робе тема (чак и пре санкција), међу кључним темама су јавне дискусије... И код ових са коефицијентом демократије 2/10 се из сваке речи и дела види колико воле свој град, и колико су отворени за критику и различита разматрања, учешће грађана у јавном животу и унутрашњој политици.
Можеш да задржиш или промениш свој став, али ћу рећи своје мишљење, друштво које изгуби ентузијазам је клинички мртво. У нашој опозицији су и каријеристи, али ту има и доста здраве ентузијастичне стране. Сада је секта, и поред свих превара и подмуклих игара нокаутитрана на Новом Београду, Звездари и Вождовцу. То не би било да није било нечијег здравог ентузијазма.