Zašto se samo levičari označavaju sa ,,građanski'', zar ljudi suprotnih stavova nisu građani?
Nisu, oni vole da budu "narod", a građanin im je mrzak kao generalno i svi drugi "teški" pojmovi koje ne mogu odmah po intuiciji da rastave na slogove ili su im prosto predugački, ili imaju složen ritam (Vojvodina, ravnopravnost, ljusdki, Evropa, skupština, novac, demokratija).
U srce im najbolje uđu ili reči do dva sloga, sintagme s lakim ritmom i prostim zvučnim figurama (narod, čizma, vojska, pare, kola, more, kamen, čiča Draža, Tito Tito!, Slobo - [slobodo], Aco [srbine]), a višesložne tek ako imaju izrazito prostu strukturu s puno otvorenih slogova (Ko-so-vo, ka-ko-ja-to-de-te-tu [da objasnim], ne damo, pomozi bože, Vu-či-ću pe-de-ru).
Dosta ih zeza nesrećni pridev "srpski", jer se spotiče o sve gore navedeno, a silom prilika ga ne mogu odbaciti, niti skapirati šta ih žulja, a još manje priznati da im je previše kognitivno naporan i estetski neprivlačan. Istu muku muče i neki što su sišli s druge strane ljutog krša, rvacka im nekako i prođe, al s H-r•vat.skom se siroti pogušiše.