Nisu 90ih ideje pokrenule proteste/promene. Pokrenuli su ih 10 godina ratova, bede, ubistava, inflacije, plate od par maraka, sankcije, restrikcije, bezvredni pasoši, izolovanost, i nezaposlenost. Društvo je moralo totalno da bude razvaljeno da bi se pokrenulo u neki protest, a i tada je moralo debelo da bude potpomognuto sa zapada da bi se borilo.
Uz sve to su neki ljudi položili glavu za borbu protiv miloševića, jer su "samo radili svoj posao". Tipičan primer je sudija Simeunović, koji je odbio da potpiše hapšenje svih rudara kolubare kada su štrajkovali, uz to i Tadića, i Čovića. Teško da iko pamti tog čoveka danas.
Naš narod, pošto građani nismo, nema baš nikakvu kulturu protesta. Čak i etimološki ako pogledamo, nemamo nijednu našu reč vezanu za to, nego protest, štrajk, bojkot, sindikat. Prosečan srbin oseća gađenje prema nekome ko protestuje, ko se žali, kome nešto smeta. Pomenite im da neko protestuje, i bez i da čuje ko, ,šta kako, promrmljaće "šta se to gube", "šta glume oni", i slično. Koji je razlog tome, imao bih komentar, ali nije to tema.