Članak iz Danasa koji se bavi misterijom nestanka skoro 10.000 glasačkih listića u Beogradu (9.693)
Ako je suditi po preliminarnim rezultatima izbora za grad Beograd, čak 9.693 birača nisu ubacila glasačke listiće u kutije, već su ih izneli sa biračkog mesta. Sagovornici Nova.rs nemaju racionalno objašnjenje za ovaj podatak, odnosno odgovore na pitanja zašto je blizu 10.000 listića izneto sa...
nova.rs
To su listići koji su biračima dati, ali su ih oni odneli sa sobom umesto da ih ubace u kutiju. Problem je što je na izborima 2018. takvih "nestalih" listića bio samo 350, ili
27 puta manje. Pošto je te izbore opozicija bojkotovala, može se smatrati da su oni koji su na njih tada izašli ili glasači vlasti, ili oni opozicioni birači koji su na izbore otišli zato što veruju da je to građanska dužnost ali sa idejom da ne daju važeći glas za bilo koga. Tj ili da ga učine nevažećim ili iznesu bez ubacivanja. Dakle, tih 350 tada nestalih listića, u bojkotovanim izborima, je
gornja granica koja bi se i ubuće mogla očekivati na broj tada izašlih (to je dakle zbir slučajnost + namera). Pa krajnje neobično imati neverovatnih 27 puta više nestalih listića u izborima koji NISU bojkotovani, već suprotno, gde su SVI nedeljama pričali koliko je važno da svako da svoj glas. Kako uz takav konsenzus i tako veliku motivaciju pripadnika SVIH političkih opcija objasniti nestanak glasova čitavog 1% Beograđana izašlih na izbore?
Članak Danasa ne nudi odgovor na to pitanje, a ponuđeni pokušaji objašnjenja nisu uverljivi. Naprimer, ako je neko nezadovoljan političkom ponudom, zašto je uopšte gubio vreme da odlazi do biračkog mesta samo da bi listić odneo kući? Ili, možda je neko mislio da će imati za koga da glasa, ali je tek na biračkom mestu shvatio da nema, pa odneo listić bez ubacivanja? Međutim to je neverovatno zato što osobe koje su toliko osetljive na to kome bi njihov glas smeo da ide, teško da nemaju predstavu kakva je politička ponuda, pa da to otkriju tek kad izgube vreme odlazeći na biračko mesto, motivisano čekajući u ogromnim redovima, pa tek onda čitajući listić. Neko ko svom glasu daje takav politički značaj zna šta se na političkoj sceni dešava, pa ili ne bi ni izašao, ili bi izabrao "najmanje zlo" ako je već izašao i izgubio silno vreme. Pa je nemoguće da dve tako nekompatibilne karakteristike ličnosti poseduje čak 1% izašlih na izbore (izašlo je 925.898, a nestalo je 9.693 listića, tj njihovih glasova).
Međutim ipak postoji vrlo jednostavno objašnjenje. Nestali listići su ucenjene osobe.
Recimo, ako neko na radnom mestu trpi pritisak da glasa za vlast, pa je prisljen da se tamo ponaša kao da je lojalan i da glasa za vlast, ne sme da NE izađe na izbore jer vlast može tačno da zna svako ime i prezime osobe koja jeste ili nije glasala. Pa ako ne izađe, njegovi šefovi postavljeni po partijskoj liniji mogu SIGURNO da znaju da on laže da je za njih, pa recimo gubi posao ili poziciju u firmi, a ako izađe, onda ipak ne znaju za koga je glasao. Takva osoba bi onda iz protesta mogla da izađe na izbore (zato što toliko mora da uradi), a da ipak ne glasa, recimo zato što nije ni za opoziciju.
Druga grupa su recimo penzioneri koji se dobro sećaju ranijeg perioda Titove vlasti, pa znaju šta su sve tada "službe" mogle da urade samo ako se na bilo koji način izdvoje iz mase. Pošto su mladi aktivisti SNS-a zakucali na maltene svaka vrata u Beogradu nudeći poklone ("Šta bi smo mogli da učinimo za vas" je tipičan nastup), dobar broj penzionera će zahvaljujući takvom iskustavu to automatski prevesti kao izjavu "Mi znamo gde vi stanujete. Vodite računa šta radite". Logična reakcija bi onda bila obavezno izaći na izbore da bi ste bili upisani u baze podataka kao neko ko "vrši svoju građansku dužnost", ali da tamo iz protesta ne ubace listić u kutiju, recimo zato što takođe veruju propagandi da je opozicija u najmanju ruku "ista" kao i vlast.
Treća grupa bi bili svi eksplicitno ucenjeni od kojih se dodatno traže i dokazi da su glasali za vlast. To je obično snimak mobilnim telefonom "ispravno" popunjenog glasačkog listića koji posle moraju da pokažu nekom šefu. Tako da i oni MORAJU da izađu na glasanje, i još moraju da popune glasački listić zaokruživanjm onog broja liste koji im je dat, i zatim moraju to da slikaju da bi imali dokaz ispunjene obaveze. Međutim posle toga, iz protesta prema uceni, mogu da taj listić ne ubace u kutiju. Za opoziciju više ne mogu da glasaju jer bi na listiću bila zakružena dva broja, pa bi ionako bio nevažeći. Onda, da ne bi razmišljali kako bi se takav listić računao, prosto ga stave u džep i iznesu napolje. Ili im jednostavno ne padne na pamet da naknadno mogu da zaokruže još neki broj i tako listić učine nevažećim. U svakom slučaju izbegavanje da se listić uopšte ubaci je sigurniji izbor jer eventualno ostavlja manji prostor za manipulacije tokom brojanja.
Meni izgleda da je ovo objašnjenje "misterije" sasvim logično i verovatno, pa da nikakve misterije tu nema. Tako, sasvim usput, dobijamo i prvu grubu aproksimaciju broja ucenjenih glasača. 1% broja izašlih na izbore je onaj deo svih ucenjenih koji je smogao snage da prkosi ucenjivačima i da rizikujući egzistencijalne posledice ipak ne uradi ono što se od njih traži.
Koji bi to deo mogao biti? Svaki deseti ucenjeni? Svaki peti? Svaki drugi? Teško je reći, ali te mogućnosti daju, respektivno, 10% ucenjenih, 5% ucenjenih i 2% ucenjenih u Beogradu. A svakako ih nema manje od 1%, jer je to donja granična vrednost. Uzevši u obzir koliko su izbori bili bliski po rezultaima, ovo je ogroman broj, dovoljan da promeni pobednika. To je još jedan razlog zašto novi izbori imaju smisla.
