Ovo što priča MC je divan primer jedne struje tobože "političkog" razmišljanja u Srbiji koja se svodi na čisto fantaziranje. Izvinjavam se na opširnosti ali hajde da bar jednom pričamo detaljnije o osnovama nekih od niza naših podela.
Prvo: Pitanje slobode.
Treba li stalno potsećati da se u svakoj vrsti izbora može birati samo imeđu opcije koje postoje, dakle da izmaštane mogućnosti nisu realne jer prosto ne postoje nigde sem u previše podgrejanoj fantaziji.
Manje zemlje u Evropskoj Uniji nisu kolonije. One jesu delimično ograničene u svojim izborima ali su ta ograničenja bitno manje nego u drugim geopolitičkim savezima, dok su standardi ljudskih i nacionalnih prava, iako daleko od idealnih, ipak najviši na svetu. Jedni izbor koji se nudi u sve više podeljenom svetu je imati dominantnu vezu sa JEDNIM od nekoliko globalnih cenatra moći: Amerika, EU, Rusija, Kina. Pa je pitanje gde je bolje (od onoga što je u ponudi), a NE da li neko u svojoj sobi može da izmašta svet utopije gde mogućnosti nisu proporcionalne snazi i sposobnostima raznih država, nego su i slabi jednako jaki kao i jaki. Priroda ima svoja nezobilazna pravila i ona su takva sa razlogom. Čak i sam svet, a kamoli život, ne bi ni postojali da ne postoje Darvinistički selekcioni principi evolucije, i to ne samo u prirodi nego i društvu koje takođe podleže ISTIM zakonitostima. Kome se ta apsolutno nužna pravila Prirode ne dopadaju, svuda ima puno crkava raznih konfesija, kao i raznih političkih populista, i njihov je zadatak da narodu ponude izmaštan ali za mnoge ipak dovoljno uverljiv svet beskonačne slobode i sreće sa jedne strane i apokaliptičkih mučenja sa druge. U stvarnosti, tamo gde ne vlada klasična dikatura, a EU je za sada takva, ipak postoji izvestan prostor da se zauzme donekle nezavisnija pozicija u odnosu na politiku Brisela. Da li je taj prostor slobode veliki? Nije. Ali JESTE veći nego sa Amerikom, Kinom ili Rusijom. A priče o tome da nas bilo ko od njih ne uslovljava zaboravite, to su čiste gluposti.
Drugo: Temeljni teorijski princip političke podele na leve i desne. Šta je to levica i desnica?
Temeljno pitanje koje razlikuje desno i levo političko razmišljanje je ovo: Koliko ravnomerno treba da budu raspoređene mogućnosti odlučivanja i društveno bogatstvo?
Desnica polazi od ideje meritokratije (zasluge). Oni kažu da društvu najviše doprinose oni kreativni, sposobni i jaki. Zbog toga podela uticaja na odlučivanje i raspodela društvenog bogatstva po njima treba strogo da sledi doprinos društvu. Pošto je novac po njima najbolja mera stvorene vrednosti, oni koji su po kriterijumu tržišnog uspeha dovoljno dobri, treba da imaju najviše novca i najviše koristi od novostvorene vrednosti, ali i da se najviše pitaju u upravljaju državom. Oni dakle zagovaraju društvo velikih nejednakosti, ali zato produktivno. Da bi ipak bili privlačni masama kojima ustvari pripremaju podređen položaj u odnosu na elitu, njihova propaganda je uvek bazirana na apstrakcijama: patrioizam, nacija, sloboda, porodične vrednosti, religija, moral, itd. Iako to zaista jesu važne vrednosti, problem je što su tako izabrane da im uvek treba ovlašćeni tumač. Ko je taj ko će manje obrazovanima da kaže šta je u nekoj konkretnoj situaciji više patriotski? Takođe, baš zato obično vode rat protiv obrazovanog sloja društva jer oni imaju tendenciju da ukazuju na preveliku dominaciju jedne političke strane, ili da razgolite apsurde zaklinjanja na praktičnu upotrebnu vrednost raznih apstakcija, ako su takve da neki vođa, ajatolah ili cetralni komitet uvek prvo mora da odluči šta to tačno znači u svakoj konkretnoj situaciji.
Levica, iako se u principu slaže sa teorijskom idejom da najsposobniji treba da uživaju plodove svog većeg doprinosa, ipak kritikuje političku teoriju desnice tvrdeći da u praksi ona ne proizvodi ono što bi trebalo i bilo pravedno. Prvo zato što tržište nikada nije slobodno već ga najuticajniji uobličavaju tako da više odgovara njima, a manje drugima, pa ne može ni biti jedini, a pogotovo ne objektivan kriterijum nečijeg društvenog doprinosa. Zatim da se "vrednost" ne može svesti samo na novac kao njegovu jedinu meru. Zatim da velika koncentracija moći vremenom NUŽNO proizvodi još veću koncentraciju moći, pa sistem nije stabilan, tj nema ugrađenu samokorekciju i ubrzo prestaje da odslikava realni doprinos društvu. Dakle, deo društvenog doprinosa nije plaćen već ga najbogatiji zahvaljujući institucionalizovano većem uticaju na odlučivanje prisvajaju za sebe, odnosno radnicima se plaća manje nego što njihov rad vredi, a uopšte se ne plaća ono što nekoj uspešnoj firmi daje kompletno društvo na indirektan način (nauka, kultura, fond raznih veština i tradicija, zdravstvo i razni opšti servisi). Drugim rečima, vlasnici kapitala za sebe prisvajaju deo direktno i indirektno uloženog rada bez plaćanja. To zatim nužno proizvodi velika i nepravedna raslojavanja i prvo uništva koheziju, a kasnije i produktivnost i održivost takvog društva. Po levici, lek je ograničiti stepen nejednakosti i u raspodeli i u odlučivanju, pa većim porezima društvu vratiti nepravedno otet i neplaćen deo uložene vrednosti.
Ukratko, osnovna podela je da je desnica UVEK za vlast elite, a levica za to da se društvena nejednakost ograniči. Prvi pristup, desnice, u početku ganantuje veću produktivnost, ali po cenu surovog i izrazito podeljenog društva. Kasnije, ovo drugo počinje da koči dalji razvoj.
Drugi pristup, levice, omogućuje harmoničnije i stabilnije društvo, ali po cenu manje produktivnosti. Vremenom, međutim i ovde se pojavljuje problem, jer nužnost stalnih i često arbitarnih intervenicja daje preveliku moć nekom centru koji odlučuje o tome van tržišta, dajući tom centru preveliku moć, slično onoj koji imaju veliki kapitalisti u desnom modelu društva.
Iz ovog kratkog pregleda je jasno da zdravo društvo proizvodi JEDINO ravnoteža levog i desnog pristupa. Oba su neophodna da ograniče rast i vremenom neopravdanu dominaciju one druge opcije, jer se to NUŽNO dešava. Dakle UVEK. Bez prisutnosti jake političke struje koja će da udari kočnicu rastu one druge, društvo ubrzo odlazi u haos i diktaturu.
Naš trenutni problem u rastu desnice je što je i SNS krajnje desna stranka, pa se gubi ravnoteža. Nemojte da mešate uništavanje institucija, abitrarnost u odlučivanju, autoritarnost i nedostatak zakonitosti. Pričam o čisto političkoj i ekonomskoj suštini odnosa u sferi odlučivanja i raspodele, a to je sada klasična desna vlast neke elite i njena sloboda radi šta hoće. U želji da zapadu izgleda kao da je on u političkom centru i mirno, razumno središte između radikalnih opcija, Vučić je previše u medijima i tabloidima podsticao razne kranje desne tendencije. Iako je desnica apsolutno potrebna, pogotovo uzevši u obzir našu komunističku istoriju, sad imamo drastičnu neravnotežu i to je veoma loše. Ako se nekome ne dopada trenutna vlast, i traži, ne druge ljude nego drugu politiku, a ima samo desnicu na raspolaganju kao dovoljno aktivnu političku snagu, gde će drugde da ode nego tamo? Ako je to jedina dovoljno aktivna alternativa trenutnoj vlasti, rezultat je jasan. Taj narativ i pogled na svet počinje da dominira i onda sve drugo ide samo po sebi.
Treće: Đilas i njegova "izdaja"
Tu je dovoljno samo ponoviti ono što sam već rekao, a posle je potvrdio i Đilas. Deo partija takozvane opozicije nije stvarno opozicija nego veštačka konstrukcija vlasti, a deo jesu prave partije ali su birače privukle Kosovom i sličnim nacionalnim temama pa apsolutno nemaju nameru da gube one koji su im zbog toga dali glas da bi pomagali partije za koje ih je Vučuć ubedio da u su manje od njega spremne da ga brane. To znači da je prava opozicija već izgubila Beograd, i da pri ovako bliskom rezultatu nema čak ni teorijske šanse za pobedu, pa čak ni za nerešen razultat koji bi po sili zakona iznudio nove izbore, a ne po dogovoru sa Vučićem. Dalje, odbrana narodne volje na ulicama nema šanse za uspeh pri ovako bliskom rezultatu glasanja i kontroli medija jer ipak delimično odslikava pravo raspoloženje naroda. Iz prakse je poznato da narod može da nadjača državnu prinudu samo ako je pravo raspoloženje naroda DRASTIČNO u korist opozicije. Isto važi i za uspeh izbora ako je vlast spremna da manipuliše rezultatima. Samo velika većina za opoziciju može kompenzovati gubitak glasova zbog manipulacije. Ako su glasovi ovako izjednačeni, to je unapred izgubljena bitka i za rad kroz institucije i za rad na ulici. Rešenje je samo dalji politički rad na pridobijanju novih ljudi.
Tako da se Đilas ne može optužiti je njegov izbor išta više nego jedino što je preostalo. Mada se može optužiti da traži da se na ovaj način istakne i predstavi kao inteligentno i razumno vođstvo. Bolje bi bilo da je bar obavestio ostale iz opozicije tako da tačno razumeju šta mu jesu namere, i šta sigurno nisu. Ali nisam za to da se u OVAKVOM sastavu "opozicije" na to previše gubi vreme, jer se tako gubi tempo da se Vučić uhvati nespreman i da mu se iznudi neki kompromis dok još nikome nije do kraja jasno kakva će konačna izborna matematika biti moguća i kako će inostanstvo reagovati na razne mogućnosti koje ta buduća izborna matematika nudi.
