Ko je znacajan ako je Ponoš sa 700 000 glasova beznačajan?
Ti glasovi nisu imali nikakav znacaj.
Милан Миленковић: Доктрина перманентног пораза
Изјава Жељка Митровића да неће обуставити емитовање риалитија, није била нека врста пркоса спрам Вучића, који га је замолио да батали, него последица њиховог заједничког закључка да су демонстрације пропале и да никакви уступци више нису потребни.
Ево сада прилике организаторима и вођама протеста да покажу министрима како се дају оставке због објективне одговорности. Месец и по дана се, без циља и смисла, позивају на бесмислене шетње десетине хиљада људи, којима се обећава успех и победа. Кад протест пропадне, ред је да они који су га водили, пропадну с њим. Ако не дају оставке на посланичка места, показаће се да су од истог штофа као и министри који чувају фотеље. Протест не сме да се води и организује без икакве одговорности и последица за организаторе, јер се они управо боре против неодговорности власти. Давањем оставки на посланичка места, организатори ће показати да су бољи и честитији људи од својих политчких опонената. Ако ни они, као власт, не прихватају објективну одговорност, каква је разлика? Треба ли једне неодговорне ликове да заменимо другима?
Што се тиче верног народа, мислим верног у протесте, и њихова неодговорност је колосална. Сваке две године, они излазе на неке протесте, са увек истим изговорима:
они бар нешто раде! Је л’ вам позната ова фраза? Мислим, излазите ви, дерите се
„уа“, и
„живео“, и
„доле“, али не смарајте остале и немојте да режите на оне који не деле ваш полет. Сваки пут сте изгубили, сваки пут вас је зајеб’о Вучић, зајебала вас је опозиција, зај**** су вас они који вас воде у протесте и сваки пут сте опет паметни? Важи.
Немојте својим губитништвом да оптерећујете читав народ.
Са резонима да шетња може да обори власт, ви нисте уопште политичка величина. Ко тако размишља о животу и о политици, тај нема чему да се нада, осим новом почетку сваке две године. Да ли ико паметан мисли да ће све оне виле на Дедињу, базени, курве, скупа кола и милијарде на рачунима, променити власника само зато што неко упорно шета? Ставите себе у Вучићев положај: неко шета испод вашег прозора, тражећи да предате свој стан, или кола. Ви бисте све то предали, само да престану да шетају? Немојте ми замерити што ми то изгледа смешно. Спремни сте да изгинете за три ара земље из наслеђа, у некој вукојебини, а мислите да ће неко да преда вилу од 1000 квм на Дедињу, само зато што ви шетате?
Немојте да се курчите бројем шетача, јер број не значи ништа. Ви поседујете само бунт, али не и кохезију, или некакву унутрашњу повезаност и симболику. Вође протеста примају плату на истом шалтеру и од истог послодавца као и неки Миленко Јованов. Другим речима, њима егзистенција и идеолошка уверења не станују на истој адреси. Управо зато захтеви, које обликују вође, а не народ, не задиру у срж система, него се шуњају по његовом ободу. Маса, опет, која не примећује да је воде као мечку, док је лажу да она обликује протест, и не заслужује боље од цепања ципела.
Поређења ради: захтев да се, на пример, укину извршитељи, далеко више задире у срце система, него замена неког министра. Маса, на гомили никад паметна, заиста верује да је победа одлазак неког Бате Гашића. Једном је већ одлазио, па систем није ни клецнуо, а не би ни сад.
Добар систем ваља само онима који хоће да уче, умеју да раде, имају радне навике, а лош систем одговара онима који су муљаши и преваранти, а такви су у убедљивој већини. Од пет Сораба који имају паре да купе диплому, четири ће купити. Од десет Сораба, децу би, преко везе,, запослило девет и по. Сви се куну у праведно друштво, али како ћемо у таквом систему поставити децу тамо где њихове способности не допиру? Сви смо против корупције, док не дођемо у ситуцију да сами будемо корумпирани, што нам Вучић убедљиво доказује делећи паре за глас. Ето нам прилике да покажемо шта мислимо о корупцији кад Вучко следећи пут отвори пијацу гласова.
Немојте да се заваравате, паметни моји земљаци, учесници свих пропалих протеста: вође протеста прво мисле,
што је и природно, о својој егзистенцији, па тек онда о вама и о судбини Сораба. И ви бисте на њиховом месту тако резоновали. Да су у рату са системом, а у љубави с народом и у бризи за њега, никад не би дошли у позицију да буду посланици. Вама остаје да, као и после
„Стоп крвавим кошуљама“ (тај, чија је кошуља била крвава, сад је на Вучићевој страни) или
„1 од 5 милиона“, извадите из ормана опет магареће уши и закитите се поново.
