Šta je novo?

IN MEMORIAM

[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=840771#p840771:24egcpke je napisao(la):
Ksenija » Ned Apr 11, 2021 10:55 pm[/url]":24egcpke]
P.S. Прилично сам изненађена што се о Предрагу Живковићу Тозовцу нико није огласио до једне објаве, док се о некима причало на више страница, ни приближно квалитетним уметницима/људима какав је био Тозовац, једини од певача те врсте народне музике кога сам поштовала. Наравно, не морају се сви са мном сложити, али ми је свакако чудно, јер сигурно да нисам једина чак ни на Беобилду. Чудан смо народ.

Iako mi je Tozovac uvek bio simpatičan, veliki minus kod njega mi je to što nije ostao u kontaktu sa sopstvenom decom. Ne mogu da cenim nekog ko je "odustao" od svojih naslednika, bez obzira kakva je priča iza svega toga.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=840870#p840870:7vs9szzd je napisao(la):
solecar » Pon Apr 12, 2021 11:53 am[/url]":7vs9szzd] Meni lično je bezveze da se utrkujem da prenosim istu vest, samo na drugi način napisanu, o smrti nekoga, ako je to već uradio neko drugi.
Окрени једну страницу уназад и погледај твој пост одмах иза поста @tribi.
Све даље што си писао је nonsens, те тако и није за коментарисање.
P.S. У мојој објави, односно објави из извора "Новости" дат је врло значајан податак. Можда је ту проблем, а можда је и о Тозовцу мало писано из истог разлога.

@StariPosmatrač
Исто бих замерила, али је питање колико нам је појединости из приватног живота познато будући да одлично знамо за моћ медија. Пошто поуздано не знамо, зато не осуђујем.

moc media.jpg


О Предрагу Живковићу Тозовцу, између осталог, говори проф. Борис Братина:

ОТИШАО ЈЕ ШМЕКЕР А НАМА ОСТАЈЕ ОЛОШ-НСБИ
https://www.youtube.com/watch?v=VldUaCLjGMY&t=606s
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=840870#p840870:l32e0a24 je napisao(la):
solecar » Pon Apr 12, 2021 11:53 am[/url]":l32e0a24]Ja moram da zamerim, ali na jedan drugi način. Očekivati da za svakoga bude kao što je bilo sa Balaševićem, je iluzorno. A i tu je razlog za to bezvezan, šta god drugi mislili o tome. Meni lično je bezveze da se utrkujem da prenosim istu vest, samo na drugi način napisanu, o smrti nekoga, ako je to već uradio neko drugi. A da prenosim vesti tipa "ovo niste znali o ovome..." ili "celog života je čuvao veliku tajnu..." , mi je još gluplje, pogotovu što je recimo, neću navoditi izvor, jedna novina posvertila trećinu izdanja o tome ko je i šta je Merima Isaković, a o Tozovcu jedna i po strana, od toga pola strane je njegova fotografija. Takođe mi je glupost i da prenosim vest o svađi njegovih sinova za pare i nekretnine. Za nešto konkretno, što je ujedno i smisleno, je potrebno malo više od jednog popodneva "istraživačkog" novinarstva. Isto važi i za Simjanovića. Gotovo svi mediji prenose šta je sve Simjanović iskomponovao za života, što se tiče filmske muzike, i to je to, otprilike. Jedino se vidim Nova S potrudila da prenese šta su o njemu rekle legende koje su još uvek sa ove strane zemlje. A recimo niko da spomene da je radio muziku za emisije na Studiju B ili da je zaslužan za onu čuvenu špicu dnevnika RTS - a, koju i dan danas koriste, doduše u nešto izmenjenoj varijanti.

NIsam ja ni mislim na to sto si napisao, ali nije ni vazno.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=841209#p841209:2y3eu8ap je napisao(la):
solecar » Uto Apr 13, 2021 11:05 am[/url]":2y3eu8ap]:roll:

Ауууу, да сам знала да за колутање очима могу добити подршку у виду лајка, колутала бих од 2016. до данас.
Браво СолеЦаре. Настави да колуташ, ако нико Блејд ће те разумети, ја сигурно не.

Богу хвала, ова недеља је празна и само тако да остане.
 
Umro Saša Savić Švaba, vođa Noćnih vukova u Srbiji



Savić je iznenada preminuo od posledica infarkta u 44. godini, objavio je na svom fejsbuk profilu Slobdan Bašić Baki, jedan od istaknutijih članova kluba.

Uz blagoslov episkopa niškog Arsenija, prošle godine je u Nišu organizovao litije, kao vid podrške srpskom narodu u Crnoj Gori koji se borio za zaštitu svojih svetinja.

Kako navodi pomenuti medij, Saša Savić, koji je rođen u Berlinu, a živeo u Nišu, (1977-2021) nosilac je i četiri ordena. Ordena Ministarstva odbrane Ruske Federacije od 2014. godine; Orden „Miloš Obilić“ je dobio od balkanske kozačke jedinice rusije pri ambasadi Rusije u Srbiji za zasluge širenja srpsko-ruskog prijateljstva; „Vidovdanski krst drugig reda“ koji se dodeljuje za humanitarni rad i pomoć našem narodu na Kosovu i Metohiji, uručilo mu je Udruženje ratnika policije, a nosilac i je oredena koji mu je dodeljen povodom 200 godina Georgijenskog krsta koji mu je, po sopstvenom priznanju, bio najdraži.

izvor: Nova S
 
Poslednji intervju Miloša Šobajića: Ne bih menjao svoj život



Ne bih menjao svoj život, čak ni one grozne trenutke, rekao je pre nešto više od mesec dana u velikoj ispovesti za Nova.rs Miloš Šobajić, koji je preminuo danas u 76. godini od posledica koronavirusa.

Poslednji veliki intervju umetnik je dao upravo za naš portal nakon što je u Galeriji Kombank dvorane početkom marta otvorena velika izložba slika, skulptura i video radova pod nazivom „20 godina rada – progoni“.

Miloš Šobajić rođen je 1945. godine u Beogradu, po ocu je bio iz Crne Gore, a majci iz Like. U Beogradu je završio Prvu beogradsku gimnaziju, a 1970. godine i Likovnu akademiju. Samo dve godine kasnije Šobajić se preselio u Pariz, gde je živeo i radio do 2005. godine i povratka u Beograd.

Za života je imao više od 80 samostalnih izložbi, a izlagao je na više od 420 grupnih izložbi u svetu. Njegova dela se nalaze u četrdesetak muzeja širom sveta.

Jedan je od osnivača Fakulteta za umetnost i dizajn pri Univerzitetu Megatrend, na kojem je profesor i dekan do 2014. godine, a potom postaje i počasni doktor i profesor emeritus. Bio je gostujući profesor na Luxun Academy of Fine Arts u Kini, gde je predavao slikarstvo od 2004. do 2006. godine.

Ruska Duma odlikovala je Šobajića 2018. godine Ordenom počasnog gosta Rusije, a tada je postao i član Udruženja umetnika Rusije. Dobitnik je i niza nagrada u Srbiji, među kojima su Zlatni orden za dostignuća u umetnosti, Vukova nagrada, Zlatni beočug Beograda, nagrada Miše Anastasijevića. O njegovom radu je objavljeno nekoliko monografija, a umetnik je napisao memoare „Mojih devet života“, koji su izašli u izdanju „Vukotić medie“.

Bio je oženjen Majom Iskjerdo.

Poslednji intervju Miloša Šobajića, koji je uradio Ranko Pivljanin, objavljen na našem sajtu 22. marta, prenosimo u celosti:

Čudna je biljka Miloš Šobajić. Jedan od poslednjih velikih slikara stare garde iako duboko u osmoj deceniji tutnji životom i svojim platnima, igra se gipsom i metalom, pomalo i propoveda, a stiže i da piše. Pre dve godina je objavio knjigu “Slikaj i ćuti“ ali ga taj imperativni naslov nije primirio, pa je ovih dana zajedno sa njegovom izložbom u Kombank areni (Dom sindikata) promovisana njegova nova knjiga “Mojih devet života“ (u izdanju Vukotić medie koja mu je izdala i prethodnu). I zato ćemo ostaviti po strani deo biografije koju čini impresivnih 80 samostalnih i više od 400 kolektivnih izložbi širom sveta i pokušaćemo da osvetlimo tih njegovih devet mačijih života. Da li ih je sve iživeo kako je hteo i ima li još neki u rezervi?

– Ne bih menjao svoj život, čak ni one njegove grozne trenutke a bilo ih je. Ja sam i to najlošije u životu prihvatio, jer je i to loše od mene pravilo dobro. Mnogi su skloni da kažu bolje bi bilo da sam uradio ovo ili ono, što ne uradih ovako, da sam imao ovu pamet onda… Mislim da je to sve dobrodošlo i da je ceo naš život dobrodošao takav kakav je. Prepisan nam je i mi ga nosimo kao krst na leđima.

Kad kažeš devet života, misliš li na punoću života ili na sposobnost da se kao mačka iznova dočekaš na noge?

– Bio sam ja u tom računu došao i do jedanest, dvanaest života. Kad sam ono bio mali dečak život mi je bio kao završena priča. Mogao sam da umrem, jer mi se činilo da sam sve doživeo i video. U stvari, to je jedan dug život u kojem je bilo svega i svačega, uspona i padova i polupadova i relativnih uspeha. U svakom slučaju sigurno sam proživeo devet života i nekoliko puta se dizao kao feniks.

Nikšić. Beograd. Pariz. Jerusalim. Istanbul. Beograd. Šta je od tih gradova ostalo u vama i kako ih pamtite?

– Pamtim ih sve ali ja sam proveo pola veka u Parizu i očigledno je taj grad za mene bio izuzetno važan. Međutim, mene je najviše potresao i dirnuo Istanbul u kojem je moj otac bio generalni konzul. Tada sam imao sedam-osam godina i tamo sam prvi put postao svestan da postoji istorija, da je pre mene postojao jedan veliki svet. Pokazali su mi Aja Sofiju, palatu Topkapi, vizantijske bedeme.., bilo je to očaravanje pred lepotama i svetom. Video sam najlepše žene u stilu Ave Gardner, najlepše američke limuzine, jedno blagostanje. Turska nije ratovala u Drugom svetskom ratu a ja sam došao iz polomljenog Beograda i bio zaslepljen svetliima velegrada. Istanbul je na mene ostavio najjači uisak, ali ja od tada nikad više nisam kročio u njega. Ni sam ne znam zašto.

Da se iz Istanbula vratimo u Šobajiće kod manastira Ostrog, rodno mesto vaše familije. Bili su napredna familija.

– Jesu. Iz tog sela kod Ostroga bežali su za od gladi za Srbiju, zaustavili su to bežanje u Valjevu, tamo su zaimali, i onda se vratili u Crnu Goru i napravili dobar imetak, prvo u Danilovgradu, pa u Nikšiću. Osnovali su prvu robnu kuću, prvi bioskop, prvu knjižaru, biblioteku, prvo pozorište… Imali su neverevotne ideje ali su nestali, tamo nas više nema. Ostao je samo nekoliko kamenova koji su oivičavali mesto gde je bila kuća.

U Šobajiće ste otišli prvi put tek sa 35 godina. Kakav je bio osećaj?

– Čudan. Tu žive Kadovići, tako smo se i mi prezivali pa smo u Srbiji sebi dali prezime Šobajići po selu odakle smo došli. Imamo i jednog sveca Kadovića, njegove šake koje su mu Turci odsekli kada je odbio da pređe u islam čuvaju se u manastiru Ostrog. Jedan moj dobar drug, južnoamerički slikar kada je čuo da imam sveca u familiji klekao je ispred mene i rekao: Miloše, blago tebi, ti nemaš pojma koju zaštitu imaš na nebu.

U knjizi često napominjete da ste burno i histerično reagovali na okolinu i na ono što se oko vas dešavalo. Je li konačno došao smiraj ili ta silovitost i danas drži?

– Promenilo se, prešao sam iz jednog agregatnog stanja u drugo. Tamo negde do 12 godine bio sam totalno lud, danas bi rekli hiperaktivno dete. Nisam mogao jedne sekunde da budem miran, samo sam gledao koga bih zezao, mučio, jurio, bio sam uvek znojav i pocepan. Sila sam jada zadao baba Vasiliji u Nikšiću kod koje sam kao dete u dva tri navrata boravio. Inače, babe su u Crnoj Gori bile glavni vaspitači unuka, one su bile zakon. Kada nas uhvate u nekom nepočinstvu, ne pitaju ko su ti roditelji i čiji si nego kako ti se zove baba. Kad bih šta zgrešio baba je stalno pretila “Bogomi ću zvati Voja“, moga oca, ali ga nikada nije pozvala da mu se na mene žali. Međutim, to se u mojoj dvanaestoj godini, maltene u jednoj minuti, prevrnulo u jedan totalni mir. I tada sam sebi na nekoj nikšićkoj ulici rekao ti ćeš o sada biti jedan gospodin čovek. Bićeš pošten, volećeš ljude, bićeš za pravdu, nećeš lagati, neverovatne neke zadatke sam sebi zadao.



Da li su zamasi onih ruku i noge u iskoraku sa vaših slika i skulptura refleks tog mladalačkog nemira i nemirenja?

– Moglo bi se reći. Ja sam prvo apsolutno nezadovoljan sa sobom i mislim da moram biti mnogo bolji kao i moje slike. Vrlo sam kritičan i mislim da su taj zamah, ta nervoza i pobuna na mojim slikama rezultat celog tog mog stanja od detinjstva pa do danas, koje namerno iz sebe izbacujem. Onaj nemir koji sam kao dete pokazivao i ispoljavao prema okolini, sada pokazujem na slikama.
Slikate čoveka u haosu, a u skladu sa tim citiraću rečenicu iz vaše knjige: “Bio bih zaista mnogo skučen i ograničen ako bih u ovakvom trenutku slikao lepotu kad vidim samo rat, haos i nesreću”.
– Generalno, oduvek sam smatrao da ovaj svet živi u jednom haosu. Negde sedamdesetih godina taj haos je bio malo primiren, ali kao što svi vidimo već tri decenije bukti rat. Mi smo danas apsolutno u ratnom stanju, u jednom neobjavljenom ratu koji se vodi protiv samog čoveka u više oblika. Ova korona je jedna od tih bombi koja je bačena na čovečanstvo i na nama je da se spašavamo.

Navodite da ste na akademijei imali loše profesore. Kako to?

– Pa jeste tako bilo. S druge strane, isto tako ne znam šta bih ja radio da sam bio na njihovom mestu i naišao na nekog poput mene. Ja sam, u stvari, došao na Likovnu akademiju da učim, a oni nisu hteli da me uče nego su insistirali na tome kako bih ja trebao da izbacim na platno svu moju eventualnu genijalnost, ukoliko je uopšte imam. Ja sam bio protiv toga. Osećao sam da sam pun kao šipak, ali nisam znao kako da to iskažem pa sam očekivao da me uče osnovne stvari, kako se slikaju mrtve prirode, kako se mešaju boje. Jedino je izvanredan bio profesor Radenko Mišević koji me je uzeo na prvoj godini i on me je učio onome što sam očekivao i zahtevao od profesora: da naučim da slikam, da budem majstor a posle ću ja da isijivam genijalnost ako je imam.

Prvim likovnim potezima vas je, zapravo, u Istanbulu učio Zuko Džumhur, tada dopisnik “Politike” i prijatelj vašeg oca.

– Jeste. Bio sam fasciniran tim čovekom. Gledao sam ga kako radi, a onda je on i meni crtao razne crteže, moj otac ih je sve sačuvao. Zuko je bio fascinantna ličnost po svim merilima, pa i po onome kako se oblačio. Izgledao je nesvakidašnje. Tada kada su ljudi mahom nosili odela, bele košulje i mašne on je bio obučen u farmerke, džempere, potpuno neformalan. Jednom sam pitao majku zašto je on ovako obučen, a ona mi je odgovorila pa zato što je on umetnik. Bio je izvanredan tip.

Hajdemo do famoznog Pariza. Pišete: “Mislio sam otići ću, pokazaću šta znam i oni će se oduševiti.” Kako je stvarno izgledalo?

– Odmalena sam maštao da odem u veliki svet, čak mi Pariz i nije bio na prvom mestu. Razmišljao sam da se uputim u Rim ili Njujork, ali ispalo je da odem u Pariz, verovatno zato što sam dobro govorio francuski. Zaista sam mislio, kad se tamo pojavim i kad ja njima pokažem, oni će da padnu na teme i samo da kažu recite šta vam treba, sve ćemo da vam damo. Tako sam ja to zamišljao ali nije tako bilo. Naleteo sam na Patrika Valbera, njihovog čuvenog kritičara koji me je onako sravnio sa zemljom i rekao mi da sam id***. Onda mi je, ipak, on organizovao prvu izložbu u Parizu i tako je krenulo.

Da li je jeftini hotel u Latinskom kvartu obećavao blistavu budućnost u gradu svetlosti?

– Taman posla. Došao sam sa koferima, desetak urolanih slika i četiri-pet hiljada dolara u džepu. Neizvesnost totalna. Bio je 13. januar 1972, Srpska nova godina i padala je kiša, Pariz je bio hladan i tmuran. Uleteo sam iznenada u sasvim novi svet o kome skoro ništa nisam znao, osim činjenice da u njemu moram da preživim. Osetio sam se bespomoćno, kao novorođenče izbačeno iz materice, gajeći potajno nadu da sam sposoban da opstanem. Tako je počelo, pa do prve izložbe, posle nikad kraja. Kada sam napravio prvu izložbu u Parizu, a posle i u Njujorku pomislio sam da je to to, vrh. Mislio sam da sam na krovu sveta, a to ne da nije bio krov sveta, bio je to podrum iz koga je tek trebalo da se izađe na prizemlje. I taj put je bio dug, naporan i sa puno problema. Znaš, slikarstvo nije film. U filmskoj industriji režiser napravi jedan odličan film, dobije Palmu, Zlatnog medveda ili Oskara i postaje zvezda preko noći. U slikarstvu moraš da se dokazuješ najmanje trideset-četrdeset godina upornim radom i da onda možda neko kaže: a, vidi ovaj traje toliko dugo, mora da tu nešto ima.

Ipak uprkos sumornom i kišnom pariskom početku, bilo je i sunčanih dana u Parizu?

– Jeste, u suštini je bilo blistavo. Bio sam mlad, bilo je puno društva, istih ljudi kao što sam i ja sa svih krajeva sveta, svi smo se skupili u Parizu: Kinezi, Japanci, Arapi, Jugosloveni… Išli smo napred korak po korak, neko brže neko sporije i to je bio divan period koji je trajao tri decenije. Ređale su se izložbe, polako sam stasavao ali tek posle petnaest godina provedenih u Parizu prestao sam da se bojim da ću možda postati klošar. Kad god sam video klošara, naježio sam se i pomislio ovo i meni može da se desi.

Verovatno vas je ta misao ophrvala onog trenutka kada ste otišli da se prijavite na biro za socijalno osiguranje i tamo saznali koliko vas kičicom namerava da osvoji Pariz i svet?

– Užas. Tamo je bilo prijavljeno, ni manje ni više, nego 65 000 umetnika, ja sam bio “šezdesetpetohiljaditi“. Pomislio sam, Bože, Leonardo je u svoje vreme imao samo četiri konkurenta, ja ih imam 65 hiljada.

Ali desilo vam se da slikate tamo gde je slikao i slavni Pikaso i ne samo da slikate već da to sada bude vaš atelje i pariski dom?

– Kuća i atelje na Monmartru je deo Pikasovog ateljea koji je bio veći i on je upravo tu naslikao čuvenu sliku Gospođice iz Avinjona, prvu sliku kubizma. Dobio sam ga od francuskog Ministarstva za kulturu davne 1978. godine. Bato-Lavoar, kako se naziva taj čudnovati kompleks ateljea, goreo je početkom sedamdesetih godina u velikom požaru, pa je Andre Malro, ministar kulture obnovio celu građevinu, tako da dvadeset dva slikara, među kojima i ja, imamo ateljee u istorijskom mestu gde je počelo moderno slikarstvo.

Ime Bato-Lavoar (Brod-Praonica) dao mu je još početko prošlog veka pesnik Maks Žakob i u toj kući punoj hodnika, stepenica i soba slikali su pored Pikasa i Van Dongen, Huan Gri, Modiljani… To je moj treći atelje u Parizu i čuvam ga do dan danas. Bato-Lavoar se nalazi na prelepom, malom trgu do kojeg se nije lako popeti strmim ulicama i stepenicama. Tako strmoglav je i moj atelje, na jednom nivou je visok devet metara. Kao mlad leteo sam stepenicama po tom prostoru, sada letim malo opreznije, a uskoro ću sasvim usporiti… U prizemlju, na trgu, nalazi se vitrina u kojoj su izložene fotografije i dokumenti slavnih umetnika koji su tu radili početkom 20. veka i pored kojih večito stoje gomile turista, Jednom sam bio na prozoru sa prijateljem, dok je grupa japanskih turista gledala vitrinu kod ulaza u moju kuću. Svi su digli pogled prema nama, a moj ludi prijatelj je pokazivao na mene vičući: “Da, evo ga! Ovo je Pikaso!“ Oni su mi se po protokolu japanske ljubaznosti duboko klanjali i nisu prestajali dok ovaj nije prestao da na mene pokazuje kao na Pikasa.

Sa kim ste se od naših slikara tamo viđali ili družili, je li bilo konkurencije, zavisti…?

– Nisam se sa tim sretao, iako se ne može reći da nije postojalo. Viđao sam Dada Đurića koga najviše cenim, ne tako često ali kad god bi se videli bilo je to divno iskustvo. Viđao sam i naše druge slikare, Vladu Veličkovića, Ljubu Popovića ali nije to bilo često. Mnogo sam voleo Omčikusa a kad sad razmislim najviše sam se družio sa Batom Mihailovićem. Bio je veliki šarmer, beskrajno duhovit i lud, izvanredan čovek.

Bijete i neke druge bitke, ne držite se samo svog slikarskog zabrana. Nervira vas globalizacija, nepravda, povredio vas je odnos vaše druge otadžbine Francuske spram Srbije i srpskog naroda nakon raspada Jugoslavije. Otada kao da nemate mira. Jeste li se, u međuvremenu, izmirili sa Francuskom?

– Ma, jesam. Smatram Francusku za moju veliku ljubav, ja sam i njen građanin ali imao sam osećaj, kako lepo reče jedan moj drug, da mi je ljubavnica ubila majku. Bilo mi je neshvatljivo da jedna divna, prijateljska zemlja odluči da bombarduje prijateljski narod u Evropi. Kad bi mi bombardovali Francusku? Nikad, ni pod kojim uslovima! U stvari, nije to uradila Francuska niti francuski narod, uradili su to moćnici države koja je uveliko vođena i kontrolisana od strane korporacija. One su vodile i vode politiku, one odlučuju šta je njihov interes, a u tom trenutku im je interes bio da razbiju Jugoslaviju i razbili su je. Francuzi nemaju ništa protiv Srba, to pouzdano znam ali korporacije imaju. Uostalom kao i protiv svojih građana.

U čemu je poenta?

– Poenta je da država postane jedna bezoblična teritorija sa stanovništvom koje ne bi bilo svesno ni ko je, ni šta je niti da ima svoju istoriju, ni religiju, ni svoje ja. To je cilj globilizma za sve, ne samo za Srbiju nego se to kod Srbije nekako najlakše vidi jer već trideset godina trpimo neviđene agresije. Pa samo smo u toku 20. veka četiri puta bombardovani. Jednostavno, Zapad nikad neće dozvoliti Srbiji da postane stabilna i jaka, odnosno da sačuva svoju teritoriju. Kad je moj otac raskrstio sa komunizmom i kada su mu se komunisti, zajedno sa Slobodanom Miloševićem ogadili, izdeklamovao mi je jednu recitaciju koju je tih dana čuo negde u kafani:
Oj, Srbijo, bila si carevina
Oj, Srbijo, bila si kraljevina,
Oj, Srbijo, bila si kneževina
Oj, Srbijo, bila si republika
Oj, Srbijo, postaćeš pokrajina
Oj, Srbijo, p**** tebi materina!

Sami ste imali neobičan susret sa Miloševićem?

– Negde na samom početku rata došao sam iz Pariza da ga pozdravim u ime nekih ljudi i da mu prenesem njihove poruke. Hteo sam da ga upoznam, poneo sam moju prvu monografiju da mu je poklonim, da mu kažem šta se dešava i priča u Parizu, pa i da ga podržim. A on meni s vrata, čim me je video, ni dobar dan, nego: Šobajiću, ja ne volim vaše slike. Šokirao sam se i bilo mi je došlo da mu kažem da ne volim ni ja njegovu suprugu za koju smatram da će da mu upropasti život. I njemu i nama. Tako je to bilo.

Postoji neobična priča za vašu prvu izložbu u Jugoslaviji. Šta se to te 1982. godine dogodilo na Cetinju?

– Bilo je to moja izložba u Muzeju na Cetinju koja je posle preseljena u Kulturni centar Beograda. Bilo je sve kako treba, veliko otvaranje, puno naroda, izložba je trebalo da gostuje celog leta i ja onda odem na more u našu kuću kod Dubrovnika. Posle nekoliko dana dolaze mi ljudi i govore da je izložba na Cetinju zatvorena. Kad mi je to treći put saopšteno, ja se uputim na Cetinje da vidim o čemu se radi, kad ono stvarno izložba zatvorena. Nađem direktora i kustose u obližnjoj kafani i pitam šta je ovo, zašto je izložba zatvorena a direktor će: “Viđi, Miloše. Ti si čuveni slikar, tvoje slike su skupe, i sad zamislida neko ukrade samo jednu jedinu sliku, šta bi se desilo. Ovako, fino zaključamo, niko ne ulazi i svi smo mirni. Ja se zabezeknuo, ne mogu da verujem šta slušam a ispred parkiran autobus pun turista iz Dubrovnika došli da vide izložbu. Ovi iz muzeja igraju brundžu, bacaju dinar ko će da dobaci bliže zidu i gledaju turiste, a direktor će opet: “Viđi, zimus smo i nov parket stavili, hoblovali ga.I sada da uđu svi ovi turisti, ode parket. Nemoj Miloše, molim te. Kumim te Bogom, razumi.” Jedva sam ga ubedio da otključaju, bar dok sam ja tu. Jedva nekako nađoše ključ i pustiše narod. Čim smo otišli oni su muzej opet zaključali.

Eto, naslutio je taj cetinjski direktor štetočinsku ulogu umetnosti, makar za muzejski parket. Vi tvrdite da novom poretku umetnik nije ni potreban i da je remetilački faktor. Zašto?

– Jeste, on je remetilački faktor jer misli svojom glavom i svi oni koji misle svojom glavom su remetilački faktor. Vlast voli uravnilovku u kojoj masa ne misli već ima ko za njih da misli. Severna Koreja je najbolji primer toga ali cela planeta ide ka tom nekom neokomunizmu i neofašizmu gde se zahteva apsolutna pokornost građanstva. Umetnik je tu izlišan i višak, naročito onaj koji stvara originalna umetnička dela. Njima ne trebaju originali, njima treba gomila kojom će upravljati. Globalizmu je potreban neobrazovan čovek i zato je napravljena ovo Bolonja. Poredak zahteva neobrazovanog čoveka koji ne zna svoje poreklo, koji nema svoju religiju, svoj narod iz sebe i koji nema svoje mišljenje. To je suština. Takvog čoveka traže i prave.

Gajite i duboki prezir prema konceptualnoj umetnosti i čak tvrdite da je stvorena pod okriljem NATO pakta. Pominjete NATO- Art?

– Da, to je tačno. Alijansa je pre nekoliko decenija kreirala umetničko odeljenje NATO – Art koje je ukazom stvorilo konceptualnu umetnost pod parolom da će taj koncept služiti očuvanju mira i bezbednosti u svetu. Pre četiri godine su objavili da se iz tog projekta povlače, jer je njihovo čedo zaživelo i sada može samostalno da funkcioniše. U stvari, to služi za rušenje čovekove duhovne piramide koja je zidana četiri hiljade godina i koja podrazumeva određene humane i estetske vrednosti i kriterijume. To je tom konceptualnom umetnošću dovedeno u pitanje jer nam sad dokazuju da je umetnost ono što svi znamo da nije, kao što su pocepani papirići razbacani po podu, sedenje umetnika u nekom ćošku i gledanje u jednu tačku i tome slično. Moj prijatelj, slikar Kristijan Žarden, ogorčen posle nekih konceptualističkih izložbi po francuskim muzejima, napisao je pismo Muzeju savremene umetnosti u Parizu u kome stoji: „Obaveštavam vas da sam i ja, kao artisti koji izlažu u vašem muzeju, veliki proizvođač govana, te ako vas interesuje, mogu da vam isporučim besplatno nekoliko tona koje možete takođe da prospete po podovima i zidovima svog muzeja. Srdačno, samo vaš….“ Naravno, nikad mu nisu odgovorili.

izvor: Nova S
 
Оде и Жика Обретковић.

 
Preminuo general pukovnik Zlatko Rendulić, legenda ratnog vazduhoplovstva JNA

Zlatko Rendulić, general pukovnik avijacije u penziji, pilot, inženjer i doktor tehničkih nauka i poslednji živi pilot Jugoslovenskog kraljevskog vazduhoplovstva i učesnik Aprilskog rata preminuo je u 101. godini u subotu 24. aprila, saopštilo je Udruženje penzionisanih vojnih letača i padobranaca Srbije.

Zlatko Rendulić je rođen je 29. septembra 1920. godine u Jastrebarskom, u Hrvatskoj. Već sa 14 godina završio je jedriličarski kurs u Vršcu. Završio je i pilotsku školu Jugoslovenskog kraljevskog vojnog vazduhoplovstva.

Učestvovao je u Aprilskom ratu, a posle kapitulacije živeo i radio u Zagrebu sve do 1943. kada odlazi u partizane, odakle ga šalju u Italiju u RAF-ovu školu za obuku za pilota lovca na "spitfajerima".

Kada je postignut sporazum sa SSSR-om on je sa grupom pilota poslat u Grozni na obuku za pilota jurišnih bombardera "Il-2".

Po završetku rata, Rendulić je prešao put od pilota u operativnoj jedinici vazduhoplovstva (jurišni puk "Il-2"), komesara eskadrile, zatim probnog pilota i pilota-inženjera za ispitivanje aviona u letu u Vazduhoplovnom opitnom centru (VOC), glavnog aerodinamičara projekta aviona "galeb" u Vazduhoplovnotehničkom institutu, zatim načelnika aerodinamike i konačno direktora Instituta.

Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu 1948. godine, sovjetskoj Vojno-vazduhoplovnoj inženjerskoj akademiji Žukovski. Magistrirao je 1954. na Univerzitetu Kornel i univerzitetu Mičigen. Doktorirao je 1964. na Mašinskom fakultetu u Beogradu.

Kao redovni profesor radio je u Centru za strateške studije Generalštaba JNA.

Bio je odgovoran za projekte aviona G-2 galeb, J-21 jastreb i J-20 kraguj.

Vojnu karijeru završio je u činu general-pukovnika, kao pomoćnik načelnika Generalštaba za naučno istraživački rad.

Aktivno je leteo do 1959. godine na 47 tipova aviona.

Bio je predavač Aerodinamike na jugoslovenskim vojnim školama i dugogodišnji predavač u Centru za strategijske studije Generalštaba JNA.

Njegovim najvećim doprinosom smatra se to, što je "pobedio" konzervativnu struju u JNA koja je zastupala tezu "potreban je poslušan, a ne pametan oficir".

General Rendulić je zaslužan i što je s profesorima Mašinskog i Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu formirao Višu vojno-vazduhoplovnu tehničku akademiju u Žarkovu 1966. godine.

Nosilac je mnogih ratnih i mirnodopskih odlikovanja.

Vreme i mesto sahrane Zlatka Rendulovića biće naknadno objavljeni, navodi se na sajtu Udruženje penzionisanih vojnih letača i padobranaca Srbije.

izvor: RTS
 
Umro čuveni kompozitor Aleksandar Banjac



Poznati srpski klavijaturista i kompozitor Aleksandar Banjac (45) iznenada je preminuo, a kolege se posle vesti o smrti opraštaju od poznatog muzičara.

Banjac je rođen 22. decembra 1976. godine u Ćupriji. Veliki talenat i interesovanje za klavijature je iskazao u osnovnoj školi zarađujući svoj muzički dinar već sa 12 godina.

Srednju muzičku školu „Isidor Bajić“ završio je u Novom Sadu gde odlučuje da upiše Akademiju umetnosti, muzički odsek Kompozicije u klasi Milana Mihajlovića i Slavka Šuklara. Bio je član „Vojvođanskog omladinskog orkestra“ kao i „Big Band-a RTV Novi Sad“.

Sarađivao je sa Majklom Kerstingom iz Nemačke, kao i sa mađarskim bluz gitaristom Laslom Atilom.

U prvoj polovini devedesetih bio je član sastava „Revir“, potom od 1996. klavijaturista veoma uspešnog novosadskog fank/r&b benda „Colibri“ sa kojim je obišao celu zemlju. Nekoliko godina bio je stalni član grupe Tanje Jovićević – „Oktobar 1864“.

Kao studijski muzičar, klavijaturista/aranžer svirao je na preko 40 albuma pop muzike (Goca Tržan, Tanja Banjanin, Xenia, Elvis J.Kurtović…), a sarađivao je i sa Zdravkom Čolićem, Vladom Georgievim, Aleksandom Radović, Jelenom Tomašević…

Muzička izdanja na kojima je imao zapaženo učešće, bilo kao instrumentalista ili kompozitor/aranžer su Partenon / Revir – nezavisno izdanje (1994), Kasandrin Glas – Metropolis (1996), II / Revir – PGP (1997), Balkanopolis – nezavisno izdanje (1999), Akos – Gemany (2000), Aleksandar Dujin / Smooth – Radio 021 (2000). Banjac je bio klavijaturista prefinjenog osećaja za atmosferu, zvučnu sliku, koji odlično vlada mnogim muzičkim stilovima.

Muzički uticaji koji su ostavili traga na njega su Quincy Jones, Dave Grusin, Steve Wonder, Chick Corea, Michael Camillo.

izvor: Nova S
 
Umro glumac Feđa Stojanović



Pozorišni, filmski i televizijski glumac Feđa Stojanović preminuo je danas posle duže bolesti u 74. godini u Beogradu, saznaje Nova.rs.

Feđa Stojanović rođen je u Aleksincu 1948. godine, a diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1973. godine u klasi profesora Milenka Maričića. Prvak je Ateljea 212, pozorišta u kom je stalni član postao 1973. godine.

Odigrao je veliki broj uloga u Ateljeu 212, Zvezdara teatru, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Madlenijanumu, Malom pozorištu „Duško Radović“, Pozorištu „Boško Buha“ i Bitef teatra, a široj publici poznat je i po brojim ulogama u filmovima i TV serijama.

Na sceni matičnog pozorišta odigrao je desetine predstava: „Džepni teatar“ (Petko), „Ranjeni orao“ (Nenad Aleksić), „Tom Pejn“ (Reputacija), „Malvina“ (Mitar Delibašić), „Molijer“ (Filiber), „Čudo u Šarganu“ (Islednik), „(Ne)sumnjivo lice“ (Vića), „Marija“ (Кuzma), „Oj Srbi’o nigde lada nema“ (Mileta Radojković), „Кamen za pod glavu“ (Zdravko Vučetić), „Noć tribada“ (Vigo Skive), „Protuve piju čaj“ (Ćeba), „Svadba“ (Tuta), „Slike žalosnih doživljaja“ (Mijo Кromberg), „Dekameron 81“ (Policajac), „Кosančićev venac 7“ (Puniša Mirčetić), „Ni riba ni meso“ (Edgar), „Leti u goru kao ptica“ (Hitri), „Cigansko groblje“ (Žine Stančulović), „Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina“ (Golubjev), „Veliko i malo“ (Paul), „Sveti Georgije ubiva aždahu“ (Ninko Belotić),“Iza kulisa“ (Filip), „Čarlama zbogom“ (Bure bez dna), „Lagum“ (Jermenin), „Parovi“ (Dagi), „Radovan Treći“ (Кelner), „Zmijsko leglo“ (Ćale), Proslava (Helmut), „Prljave ruke“ (Кarski), „Кosa“, „Otac na službenom putu“ (Djed), „Sedam i po“ (Primož, Spahija), „Trst“ (Dete), „Zoran Đinđić“, „Revizor“ (Osip), „Da bog da te majka rodila“ (Otac)…

U Zvezdara teatru igrao je u predstavama “Lari Tompson, tragedija jedne mladosti“, „Večeras slušate“, „Ljubav u Savamali“, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u komadima „Drama o Mirjani i ovima oko nje“, u Gradu teatru Budvi „Jegorov put“ u Madlenijanumu u „Plavom anđelu“, u „Dušku Radoviću“ u „Poslednjoj smrti Frenkija Suzice“ i „Školi“, a u pozorištu „Boško Buha“ bio je Mića u predstavi „Na slovo, na slovo“…

Prvi put na filmu pojavio se u „Višnji na Tašmajdanu“ (1968), a od tada u više od 70 filmova i TV serija. Široj publici najpoznatiji je po ulogama u filmovima „Kupi mi Eliota“ ( 1998), „TT sindrom“ (2002), „Mala noćna muzika“ (2002) i „Čarlston za Ognjenku“ (2008), kao i u serijama „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, „Vojna akademija“, „Moj rođak sa sela“, Montevideo, bog te video“, „Žigosani u reketu“ i „Istine i laži“, a svoju poslednju ulogu odigrao je u seriji „Kralj Aleksandar“.

Feđa Stojanović dobitnik je priznanja „Strahinja Petrović“, Nagrade „Tanhofer“ i Povelje za izuzetnu ulogu na Filmskim susretima u Nišu 2002. godine.

Bavio se i pedagoškim radom, kao profesor na katedri za glumu Akademije umetnosti BK univerziteta.

Imao je sina i ćerku. Njegov sin, poznati reditelj Uroš Stojanović, preminuo je 2017. godine.

izvor: Nova S
 
Napustio nas je Vlada "Revolucija" Mijanović kojeg sam za razliku od većine koji ga znate proteklih godina iz "Krova nad glavom" imao priliku da upoznam 2010. godine kada smo zajedno u Bulevaru branili platane od seče. Sećam se da sam tada upoznao skromnog, ćutljivog i pravednog čoveka koji nikada nije govorio o svojoj prošlosti.
Tada nisam znao za događaje po kojima je Vlada postao poznat skoro 50 godina ranije, on je za mene bio samo još jedan od nas aktivista koji smo spontano došli iz različitih krajeva da se sizifovski usprotivio jednoumlju jednog čoveka koji je svoju poziciju u vlasti shvatio kao blanko ček da može da radi šta god želi.
Neki od drugih aktivista u Bulevaru su mi govorili da je on Vlada "Revolucija", što meni tada nije ništa značilo. Moram vam priznati da mi i dalje ne znači.
On je bio moj saborac Vlada, koji je tu bio sa istim ciljem kao i ja. Ta borba u kojoj smo zajednički učestovali nije uspela, platani su posečeni u pravom blickrigu motornih testera. Bez obzira na taj poraz smatram da je ta nepravedna borba uticala da se Zvezdarska šuma zaštiti kao i da se ubuduće u Beogradu ne seku drvoredi na takav divljački i nedemokratski način kao što je tada učinio političar kojeg neću ni imenovati kako ne bi prljao sećanje na Vladu.
Heroji ne umiru!!! Živeo Vlada "Revolucija" Mijanović!!!
 
Feđa Stojanović, neka mu je laka zemlja...Ostao je ipak najupamćeniji po ulozi Danila Jezerkića ,,Jeze" , LIsterovog prijatelja (Branko Cvejić) u seriji ,,Porodično Blago". Još jedan doajen srpskog glumišta je otišao tiho. Počivaj u miru, legendo.
 
U subotu, 3. aprila 2021, preminuo je Živislav Žika Bogdanović, slobodno možemo reći apsolutno esencijalna osoba za popularizaciju i razvoj fantastike i stripa u SFRJ.

Kao urednik Izdavačkog zavoda Jugoslavije pokrenuo je i uređivao nekoliko edicija, među kojima i Plavu pticu, Zenit, Kentaur, Polaris.

Bio je osnivač i glavni i odgovorni urednik Pegaza, časopisa o teoriji i istoriji stripa, koji je bio esencijalno štivo za upoznavanje velikog broja umetnika sa osnovama rada na stripu, kao i lektira sa klasicima devete umetnosti.

-------------

Žika Bogdanović (Beograd, 1932 — Beograd, 3. april 2021) bio je srpski istoričar i teoretičar umetnosti i kulture, filolog, filmolog, stripolog, novinar, prevodilac, izdavač i književnik.

Jedan je od istaknutih svetskih teoretičara stripa i vizuelne naracije uopšte. Osnovao je 1974. godine jedan od prvih teorijskih časopisa za strip u svetu — Pegaz, revija za istoriju i teoriju stripa i vizuelnih medija koji se izražavaju grafičkim putem.

Biografija

Tokom svoje višedecenijske karijere bavio se filmom (kao kritičar Borbe dobitnik je nagrade za filmsku kritiku "Beograd film" 1962.), televizijom (kritičar NIN-a), politikom (reporter TANJUG-a), džezom (urednik i voditelj serijala "Svet džeza" na Radio Beogradu), uredništvom (urednik kulture NIN-a, direktor izdavačkog zavoda Jugoslavija, glavni urednik mesečnika Liberal, osnivač i glavni urednik zadužbine "Ateneum", osnivač i urednik mnogih književnih edicija "Kentaur", "Plava ptica", "Zenit", "Polaris") i naravno stripom.

Žika Bogdanović je bio direktor Jugoslovenske kinoteke od 1981. do 1990. godine. Takođe je bio saradnik specijalizovanog filmskog časopisa „Kinoteka”, koji od 2017. godine izdaje Jugoslovenska kinoteka.

Pokretač je jednog od najznačajnijih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz, reviju za istoriju i teoriju stripa i vizuelnih medija koji se izražavaju grafičkim putem 1974.godine.

Autor je velikog broja stručnih knjiga, kao i romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija i studija iz pomenutih oblasti. Od gotovo dvadeset naslova iz različitih oblasti treba naglasiti one iz oblasti istorije i teorije stripa kao što su: Čudesni svet Đorđa Lobačeva iz 1975. godine, Aleks Rejmond ili poslednji put kada smo bili mladi iz 1975. godine, Umetnost i jezik stripa iz 1993. godine, Čardak ni na nebu ni na zemlji: nastanak i život beogradskog stripa 1934.-1941. iz 2007. godine.

Bio je član međunarodnog žirija Prix de la Presse za nagradu za najbolje publicističko delo godine u Evropi.

Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima: Dž. R. R. Tolkina, Isaka Asimova, Karla Gustava Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih.

Za svoj rad na polju strip teorije je nagrađen 1983. nagradom "Andrija Maurović" i 1992. nagradom "Maksim" za životno delo na području teorije i istorije stripa. Dobio je povelju Vitez od duha i humora (2018), koje dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd

Umro je 3. aprila 2021. godine.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%96%D ... 0%B8%D1%9B
http://www.kinoteka.org.rs/preminuo-zika-bogdanovic/

Zika-Bogdanovic-kinoteka.jpg
 
Preminuo nakadašnji ministar kulture Bratislav Petković

Pozorišni režiser, dramaturg i nekadašnji ministar kulture i informisanja u vladi Republike Srbije, Bratislav Braca Petković, preminuo je u Beogradu



Petković je bio i veliki zaljubljenik u automobile, pa je u centru Beograda, u Ulici Majke Jevrosime, otvorio svojevremeno i prvi muzej automobila u Beogradu i Srbiji.

U njegovoj zbirci posebno su se izdvajali modeli starih automobila, tzv. oldtajmeri. koji su često korišćeni za snimanje filmova i serija.

Petković je takođe vodio porodičnu poslastičarnicu, najstariju u Beogradu, koja je otvorena duže od jednog veka.


Diplomirao 1972. godine na Akademiji za pozorište, film i televiziju, na smeru pozorišne režije.

U Beogradskom dramskom pozorištu je 1978. postavio predstavu „Sporting life“, za koju je tekst pisao zajedno s kolegom Vojislavom Kajganićem.

Posle toga napisao je i dve monodrame: „Prodajem razbivenu kuću“ i „Ispovest klovna Dragoljuba“.

Napisao je i dramu „Kaskader“, koju je potom i režirao u BDP-u.

Autor je više poznatih dramskih ostvarenja, od kojih su pojedina ekranizovana, a neka su igrana na beogradskim pozorišnim scenama.

Predsednik je zajednice muzeja nauke i tehnike i potpredsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije. Kolekcionar je starina i bibliofil.

Dobitnik je Nušićeve nagrade za 2000. i Zlatnog beočuga za 2001. godinu.

izvor: Studio B
 
Zbogom, Milorde – život i pesme Đorđa Marjanovića



Želje i snovi nas pokreću i svaki put daju neki novi smisao životu. Srećan sam jer sam uspeo da se ostvarim i kao umetnik i kao porodičan čovek. Voleo bih da sam imao više vremena za druženje i viđanje s prijateljima koji su rasuti po svetu, rekao je u jednom intervjuu legendarni Đorđe Marjanović, preminuo danas u 90. godini u Beogradu.

Đorđe Marjanović, legenda jugoslovenske i srpske zabavne muzike, rođen je 1931. godine u Kučevu, gimnaziju je završio u Požarevcu, a potom se upisao na studije farmacije. Međutim, ljubav prema muzici je prevladala, pa se po apsolviranju na fakultetu u Beogradu izdržavao različitim poslovima, radeći između ostalog i kao raznosač mleka, inkasant u Radio Beogradu i statista u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (i na filmu „Svi na more“), a potom je, nakon audicije za pevače u Udruženju džez muzičara, pevao na igrankama i drugim zabavama u Beogradu.

Za prelomni trenutak u njegovoj karijeri uzima se 1958. godina, kada je u Nišu otpevao čuveni hit „Zvižduk u osam“, kao i „Plavo u plavom“, „Stidljivu serenadu“ i još jednu vestern pesmu, čiji naziv je ostao negde u istoriji.

„Kada je Đorđe skinuo sako…“

Za razliku od do tada ustaljene prakse pevača zabavne muzike da stoje za mikrofonom, Đorđe Marjanović izgradio imidž nepredvidivog, izražajnog pevača koji je skidao mikrofon sa stalka, kretao se po sceni, skidao sako i bacao ga u publiku, padao na kolena ili plakao izvodeći pesme. „Zvižduk u osam“, kada je nastupio sa tom pesmom na televiziji, postao je apsolutni hit.

Njegova prva LP ploča „Muzika za igru“ (1959) sa grupom „Plavi ansambl“ objavljena je tačno na njegov 28. rođendan, dok je služio vojsku u Sloveniji. Ta ploča je, kako je zabeleženo, prodata u 11.000 primeraka kada u celoj Jugoslaviji nije bilo više od 20.000 gramofona. Dve godine kasnije, objavo je album „Mustafa“, praćen Plavim ansamblom i Kvartetom Ivanović, a do kraja karijere objavio je još četiri albuma, 21 maksi singl i desetine „singlica“.

Sa „Pesmom raznosača mleka“ i „Prodavačem novina“ učestvovao je 1961. godine na festivalu zabavne muzike u Opatiji i osvojio je tri nagrade.

Kada godinu kasnije na takmičenju „Zlatni mikrofon“ u beogradskom Domu sindikata sa pesmama „Zvižduk u 8“ i „Milord“ (obrada Edit Pjaf) nije dobio prvu nagradu, razbesnela publika, smatrajući da je pevač oštećen, blokirala je tadašnji Trg Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića), a zbog nereda je, kako je prenela tadašnja štampa, morala da interveniše i policija. Da bi se umirili „đokisti“, kako su se njegovi obožavaoci prozvali, Marjanović se popeo na krov automobila pred Domom sindikata i odatle je pevao okupljenima.

Kao jedna od legendi prenosi se i da mu je, pred jedan od tradicionalnih koncerata u Domu sindikata, stigla poruka: „Molim vas, Đorđe, izvinite, nisam u mogućnosti da dođem na Vaš koncert“ sa potpisom Jovanke Broz.

Od ranih šezdesetih skoro da nije bilo festivala domaće zabavne muzike (Beogradsko proleće, Opatija, Šlager sezone, Splitski festival, Zagrebački festival…) a da on nije bio među učesnicima. Tada već velika zvezda u zemlji, bio je i među prvim izvođačima jugoslovenske popularne muzike koji su odlazili na turneje po SSSR-u. U Sovjetskom savezu bio je toliko popularan da je, kako je zabeleženo, na stadionu „Lenjin“ 15 dana zaredom pevao pred 15.000 ljudi, a da je o njegovim nastupima iza „gvozdene zavese“ pisao i američki „Njuzvik“.

„Sovjetska zvanična kritika nije me prihvatila kao nosioca zapadne kulture, već kao stvaraoca slovenske estradne umetnosti. Postoji kod nas pogrešna predstava o sovjetskoj publici: kao, oni nisu videli, oni ne znaju šta valja… Ali, ta publika je – što se Zapada tiče – videla više nego naša! Tamo su gostovali gotovo svi italijanski pevači: Mina, Milva, Modunjo, Morandi. O francuskoj garnituri da ne govorim: imali su čak i čast da im dođe i Žak Brel. Bio je Luis Armstrong-Sačmo, gostovali su poznati džezisti. Jedino nije bilo zapadnih pop grupa, ali zato dolaze poljske grupe koje su na visokom nivou. Žao mi je što naša publika nije upoznata sa tom muzikom s Istoka“, pričao je Marjanović u jednom intervjuu, objavljenom u knjizi „Bolja prošlost – Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940 – 1989“ Petra Lukovića.

Na jednom od tih putovanja u SSSR upoznao je i 11 godina mlađu suprugu Eli, sa kojom je bio u braku od 1966. godine i rodilo im se troje dece.

Tokom šezdesetih godina nizali su se njegovi hitovi „Stjuardesa“, „Romana“, „Ema, Emili“, njegove verzije pesama „Beograde“ i „Potraži me u predgrađu“…

Kada se krajem te decenije na sceni zabavne muzike pojavio Miki Jevremnović, među dvojicom pevača vladalo je rivalstvo na sceni, ali su van scene bili izuzetno dobri prijatelji.
„U vreme kada smo bili popularni, pokrenuti su klubovi ‘đokista’ i ‘mikista’, ali naše prijateljstvo nije moglo ništa da naruši“, rekao je Marjanović 2017. godine, duboko pogođen vešću o Jevremovićevoj smrti.

I tokom sedamdesetih, Marjanović je sa uspehom nastupao na festivalima, redovno je odlazio na turneje po SSSR-u, ali i drugim zemljama. Krajem te decenije objavio je i album „Hvala vam, prijatelji“ (1979) sa pesmama koje su za njega pisali Đorđe Balašević („Zima u Budimpešti“), Mladen Vranešević iz „Laboratorije zvuka“ („Moje ludo srce“), Vojkan Borisavljević („Maestro“), Aleksandar Korać i pesnik Duško Radović („Gramatika srca“), Kornelije Kovač i Bora Đorđević („Aerodrom“)…

Na nastupu u Melburnu 1990. godine, gde je bio gost Lepe Brene, Đorđe Marjanović je doživeo moždani udar, nakon čega neko vreme nije mogao ni da govori. Glas mu se vremenom vratio i od tada je povremeno, na zahteve ljubitelja njegove muzike, priređivao koncerte, ali mahom pevajući na plejbek.

Njemu u čast u Domu sindikata je 1994. godine održan koncert „Rokeri Đorđu Marjanoviću“, gde su njegove hitove izvodili Milan Delčić Delča, Dejan Cukić, Rambo Amadeus, Dejan Cukić, pop grupa „Ruž“ i drugi izvođači.

Karijeru je zvanično završio velikim koncertom 31. maja 2004. godine u beogradskom Sava centru. Četiri godine kasnije, na njegov 80. rođendan, priređen je koncert „Milordu s ljubavlju“ na kom su Marjanoviću u čast pevali njegovi prijatelji Leo Martin, Miki Jevremović, Cune Gojković, Radmila Karaklajić, Oliver Njego, Dragana del Monako, Bora Đorđević…

Marjanoviću je sovjetski predsednik Mihail Gorbačov osamdesetih godina dodelio Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR-a, a dobitnik je i najvećih priznanja u zemlji: Ordena rada sa srebrnim vencem (1972), Ordena zasluga za narod sa srebrnim vencem, Zlatne plakete Beograda, Sretenjskog ordena trećeg stepena, Zlatnog mikrofona Radio Beograda (2016), nagrade za životno delo Udruženja muzičara džez, zabavne i rok muzike (2018)…

Pojavljivao se i u kameo ulogama u više igranih filmova, a o njemu su snimani i dokumentarci, a objavljena je i biografska knjiga „Energija slobode“ (2019) Marijane Dujović. Ima svoj muzej u rodnom Kučevu.

izvor: Nova S
 
Napustio nas je legendardni pevač, po mnogima najveća zvezda srpske i jugoslovenske zabavne muzike. Zivimo u zemlji gde je smrt jednog takvog umetnika prošla skoro neprimetno. Ali zato, kada se vakcinisala Jelena Karleuša, to je bila vest tog dana, a i narednih nekoliko. Nekim pajacima se daje prostor, a smrti velikih i zasluznih ljudi, prolaze tiho. Đorđe Marjanović je bio poznat po tome sto je bio najveća pevačka legenda i zvezda zabavne muzike na ovim prostorima, nije gurao nos i politiku i slično, kao neki. Zasluzio je daleko dostojniji ispracaj na večni počinak.

Večna mu slava, laka zemlja i hvala na svemu sto nam je ostavio i podelio sa nama. Njegovo delo i rad, živeće još mnogo posle njega.
 
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=FmYSSble3q8[/youtube]
 
Preminuo pevač Novica Zdravković



Pevač Novica Zdravković preminuo je noćas u KBC Zvezdara, prenosi portal Nova.rs.

„Tata je preminuo večeras, oko 20.30 u bolnici. Nije uzrok smrti korona virus, nego njegova bolest s kojom se borio godinama. On je imao rak i dugo se mučio s tim. Šta da kažem, tuga. Teško nam je. Hvala vam na saučešću“, rekao je za Nova.rs pevačev sin Dušan Zdravković.

Kako navode, on je skoro dve decenije vodio bitku sa opakom bolešću – kancerom bešike.

Novica se pre tri godine povukao iz javnog života, kada je saznao da je bolest uznapredovala.Pevač Novica Zdravković preminuo je noćas u KBC Zvezdara, prenosi portal Nova.rs.

„Tata je preminuo večeras, oko 20.30 u bolnici. Nije uzrok smrti korona virus, nego njegova bolest s kojom se borio godinama. On je imao rak i dugo se mučio s tim. Šta da kažem, tuga. Teško nam je. Hvala vam na saučešću“, rekao je za Nova.rs pevačev sin Dušan Zdravković.

Kako navode, on je skoro dve decenije vodio bitku sa opakom bolešću – kancerom bešike.

Novica se pre tri godine povukao iz javnog života, kada je saznao da je bolest uznapredovala.

Novica Zdravković bio je poznati pevač folk-muzike. Rođen je u Leskovcu 1947. godine, a veći deo života proveo je u Beogradu. Bio je rođeni brat čuvenog pevača Tome Zdravkovića.

Najširoj publici bio je poznat po svojoj muzici.

Novica je, kako je govorio u medijima, bio autor poznate Tomine pesme „Umoran sam od života“.

izvor: Danas
 
Preminula novinarka Gordana Suša



Čuvena novinarka Gordana Suša preminula je danas posle duge i teške bolesti u 75. godini, potvrđeno je za Nova.rs.

Posle diplomiranja na Fakultetu političkih nauka, novinarstvom se bavi od 1970. prošlog veka. Radila u Radio Beogradu, Televiziji Beograd, Yutel-u, VIN produkciji, poslove od reporterskih do glodurskih. Pisala za Našu Borbu, Oslobođenje, Nezavisne, Blic… Bila predsednica NUNS-a i članica Saveta REM.

Kako se navodi na sajtu Radio slobodna Evropa, Sušu veliki broj ljudi pamti kao najboljeg izveštača sa iscrpljujućih sednica Skupštine SFRJ. Kad joj je režim ograničio novinarsku slobodu, Suša je napustila beogradsku televiziju i priključuje se novinarima YUTEL-a. Pisala je za list Borba, a pokrenula je i prvu nezavisnu TV produkciju u Srbiji – VIN.

U ratnim godinama borila se za slobodu profesije, ukazujući na krivicu medija za stanje u društvum zbog čega joj je neretko bila ugrožena sigurnost.

Sahrana Gordan Suše, kako prenosi Danas, biće održana u krugu porodice.

izvor: Nova S
 
Preminuo legendarni Milan Živadinović



Legendarni fudbalski trener, Milan Živadinović, preminuo je u 77. godini od posledica moždanog udara.

Milan Živadinović se rodio 15. decembra 1944. godine u Beogradu i ostavio je veliki trag u srpskom fudbalu, uz dugu internacionalnu karijeru.

Tokom karijere vodio je Crvenu zvezdu u dva navrata, podgoričku Budućnost, tursku Sakariju, OFK Beograd, kao i reprezentacije Jugoslavije (seniori i mlađe selekcije).

Bio je i trener kiparskog Apolona, Al Nasra, selektor reprezentacije Iraka, Jemena i Gane, trener Obilića, Sababafena iz Teharana (osvojen Kup Irana 2005), kineskog Čangša, kao i selekcije Mijanmara.

Igračku karijeru počeo je 1960. u Crvenoj zvezdi, igrao je potom za Čelik, Vardar, Slobodu Užice, Rijeku, Crvenku i Sudvest.

U nemačkom Sudvestu je i završo igračku karijeru, posebno se pamti da je vodio Jugoslaviju u periodu kada je nacionalni tim bio šesti na FIFA rang listi.

Posebno će biti upamćen po televizijskim gostovanjima i izjavama o aktuelnostima u domaćem fudbalu, o kom je govorio „bez dlake na jeziku“.

izvor: Nova S
 
Vrh