Исправка (знам да није тема, али упорно се враћамо овме):
Јасно је да Ви не баратате основном терминологијом, јер не знате ни шта је синкретички екуменизам - иначе појава коју сви православни, па и знатан део римокатолика, одбацују као тамног двојника богоугодног вида екуменизма - па га зато поистовећујете с екуменизмом уопште. Промиче Вам да ја, заправо, не критикујем екуменизам уопште, већ искључиво синкретични екуменизам, и то не на основу неких мојих личних промишљања, већ из разлога из који су такве појаве критиковали и великани попут Светог Максима Исповедника, Светог Марка Ефеског, и Светог Аве Јустина. Предлажем Вам да се упознате с битном разликом између синкретичног екуменизма, и оног за православне прихватљивог, пре него што себи дате за право да опет проговорите на ову тему.
Ваш коментар, заправо, у целости одише незнањем, почев од бесмислене идеје да се православни Срби, и данас практично непостојећи Срби римокатоличке и муслиманске вероисповести, могу окупљати око православне цркве посвећене Светом Сави, до теолошке неписмености исказане у тврдњи да су православна и римокатоличка вера (узгред, за нас православне је једино наша Црква католич(анс)ка, тако да за нас римокатолици никако не могу бити католици) исте, и напокон, детињастих тврњи о исламу, заснованих на Вашем површном знању ефемерних чињеница, и непознавању оне основне - да ислам не почива на Старом завету, који је добрим делом заједнички хришћанима и Јеврејима, већ апокрифима и јеретичким веровањима с руба тадашњег хришћанског света.
Угред буди речено, Стари завет нас православних је старогрчки превод седамдесеторице - тј. Септуагинта - који се разликује, не само од јеврејске Библије, већ и Старог завета римокатолика и протестаната. Но, то је нека засебна тема.
Суграђани римокатолика и муслимана (баш као и свих других) јесмо, браћа и сестре су нам и они, и сви живи и мртви, али то никако не значи да су наше вере једно. То, мили мој, је синкретички екуменизам, који је апсолутно супротан духу вере, јер пропагира брисање свих разлика у циљу лакшег успостављања јединства, на ужтрба вега другог укључујули и истину вере. Класичан пример таквог синкретизма представља унијатство.
Синкретички екуменизам се крије иза маске љубави и добронамерности, а заправо је једна крајње опасна идеја, којом се пропагира разградња свега што нас чини посебним, па тако и миленијумских верских традиција, у циљу изградње неке нове утопије, која је више у духу овог света и века. Дакле, синкретични екуменизам, чији дух Вас је обузео, тежи као уништњу Цркве Христове, и као такав, није од Бога, ма колико се позивао на Њега.
