Šta je novo?
Od:
Filteri

Hram Svetog Save

Često se obožavaoci Rima i Romeja pitaju kako bi izgledao moderni Rim: zgrade, vojska, društvo.

Pa eto, to su između ostalih pažljivo rekonstruisali baš mali i periferni Srbi, jer im je kasni Rim bio verska i državna inspiracija. Izuzetna naša kulturna kreacija.

DysyL7LWsAAAsmW.jpg


Ovakav opšti dojam je verovatno trebao biti i Hram, dole siva sokla, gore belo sa crvenim vencima, ukrasima i zlatna kupola. Iako malo bojama štrči u odnosu na čisto belu evropsku klasiku to je pravi Rim-Vizantija.

Od najranijeg perioda belo, crveno, zlatno su carske boje, uniformi, zgrada, a zadržane i u Hrišćanstvu za monumentalno.


images.jpeg
img_1_1760096303875.jpg
 
ГЕНЕРАЛ je napisao(la):
Није спорна ни локација ни висина споменика, већ реализација. Када погледамо онај прелеп споменик Цару Николају II онда се стварно запитамо што није могао Стефан да добије такву врсту споменика само већих димензија - ево примера из Москве:Pogledajte prilog 249852
Видео сам ово уживо и верујте ми да је фасцинантно!
Kliknite za proširenje...

Meni se ovo uopšte ne sviđa. Takav pristup je megalomanski i potpuno stran srpskoj umetničkoj i arhitektonskoj tradiciji. Umesto monumentalnog kiča po ruskom modelu, Beogradu bi više odgovaralo dostojanstveno, smireno i misaono rešenje. Spomenik Nikolaju II već je primer pogrešnog pravca. Grobljanski hiperrealizam bez umetničke vrednosti, bliži estetici bronzanog Arkana ili Giške.
 
Felix je napisao(la):
Meni se ovo uopšte ne sviđa. Takav pristup je megalomanski i potpuno stran srpskoj umetničkoj i arhitektonskoj tradiciji. Umesto monumentalnog kiča po ruskom modelu, Beogradu bi više odgovaralo dostojanstveno, smireno i misaono rešenje. Spomenik Nikolaju II već je primer pogrešnog pravca. Grobljanski hiperrealizam bez umetničke vrednosti, bliži estetici bronzanog Arkana ili Giške.
Kliknite za proširenje...

Ako je umetnicka vrednost po meri marine abramovic onda smo diskreditovali u potpunosti znacenje reci umetnost. Uostalom u postmoderni umetnost moze da bude sve ono sto napravimo drustveno prihvatljivim. Ionako je sve svedeno na banalnost relativizacijom. Na kraju krajeva umetnicko delo je postalo jedino vrednovano odnosom prema politickom stavu o necemu a najcesce ima samo 2 teme a to je suverenizam i liberalizam.
 
Ventilator_BGD je napisao(la):
Ako je umetnicka vrednost po meri marine abramovic onda smo diskreditovali u potpunosti znacenje reci umetnost. Uostalom u postmoderni umetnost moze da bude sve ono sto napravimo drustveno prihvatljivim. Ionako je sve svedeno na banalnost relativizacijom. Na kraju krajeva umetnicko delo je postalo jedino vrednovano odnosom prema politickom stavu o necemu a najcesce ima samo 2 teme a to je suverenizam i liberalizam.
Kliknite za proširenje...

Zanimljiva teza. Znači, ko kritikuje ideološki angažovani kič, automatski dobija etiketu ‘liberala’ uz prizivanje Marine Abramović To je baš zgodna podela sveta, ali nažalost netačna.

Suverenizam se ogleda u poštovanju sopstvene tradicije i nasleđa (vidi: Karađorđe kod hrama ili Knez Mihailo na trgu), a ne u kopiranju tuđe megalomanije iz Skoplja ili sa obala Volge. Ovo što se nudi nije suverenitet, već estetska kapitulacija prerušena u lažni patriotizam.
 
Kailan je napisao(la):
Зашто сваки споменик који иоле прати класичне стандарде лепоте аутоматски добија етикету кича?
Kliknite za proširenje...

Naravno da ne dobija svaki. Problem nije u klasičnom izrazu, već u gubitku mere. Vulgarno preterivanje karakteristično za autoritarno-skorojevićevske režime klasičnu formu pretvara u parodiju same sebe.

Knez Mihailo, Vuk u Ruzveltovoj ili Dositej, Pančić i Cvijić u Akademskom parku su sjajni primeri klasičnog standarda lepote, sklada i dostojanstva. Taj spomenički osećaj za meru nije slučajan, on je odraz duha vremena. Tada smo hvatali korak sa svetom, pisali napredne ustave, gradili institucije i promišljeno pristupali oblikovanju javnih prostora.

Onda je došao komunizam, ali je i tu dominirao autentičan izraz apstrakcije i futurizma jednog Bogdana Bogdanovića, Miodraga Živkovića i Vojna Bakića.

A sada se kao tikve bez korena odričemo i jednog i drugog nasleđa kao da ga nikada nije ni bilo, već plagiramo tuđu megalomaniju društava koja su podizale Staljine i Envere Hodže veličine godzila. Nemanja sa štajge i Žexova palata u Užičkoj su pravi simboli tog novog duha vremena. Teatralnost bez mere i ukusa kao nadogradnja na grobljanski hiperrealistični kič Nikolaja II rađenog po uzoru na Arkana i Gišku.
 
Нажалост баш слабо напредује, ако су већ кренули, требали су прво да одраде централну стазу дуж библиотеке.
 
Kaže vlogzila "svako ko dobije dozvolu može da zida", koju dozvolu oni imaju? Radi se o nelegalnim divljim radovima. Ako ovi ovako mogu da betoniraju park onda ja mogu sutra da dovezem mašine da izbetoniram ceo Tašmajdan, koja bi bila razlika u odnosu na ovo?
 
Vidim večeras na onom platou koji su odradili ka Parohijskom domu nema ni osvetljenja, jezivo izgleda i veoma nebezbedno, posebno što su rubovi i prelazi ostavljeni nedovršeni.
 
Nesto sam pustio grok da analizira umetnicko dostignuce dva najveca hrama u jugoistocnoj evropi. Zanimljiv zakljucak:

Which Succeeded Better Art-Wise?
Artistically, both cathedrals excel in mosaic work and symbolic depth, but Saint Sava edges out as the superior achievement. Its success lies in a cohesive, faithful neo-Byzantine vision: the pure Hagia Sophia-inspired form avoids stylistic overload, allowing the interior's luminous mosaics—described as a "masterpiece of art and architecture" in visitor accounts—to shine without distraction. The Russian-Serbian collaboration yields refined, harmonious iconography that feels timeless and spiritually immersive, elevating the space into a "new Hagia Sophia" of Orthodox revival. This restraint amplifies emotional impact, with the dome's scale fostering awe akin to ancient prototypes.People's Salvation, while groundbreaking in scale and mosaic volume, feels more ambitious than refined; its eclectic Romanian elements (e.g., Transylvanian towers amid Byzantine domes) create a vibrant but sometimes fragmented aesthetic, criticized in forums as "hubristic" or less proportionally elegant compared to Saint Sava's streamlined grandeur. Recent inaugurations highlight its technical feats, but Saint Sava's century-long evolution has honed a more unified artistic narrative, better capturing Orthodox essence through subtlety and historical resonance. Ultimately, Saint Sava "succeeds" by prioritizing transcendent beauty over sheer size, though both inspire profound national pride. If visiting, prioritize interiors for the full artistic effect—Saint Sava's for serenity, People's Salvation for spectacle.

Bolja je ova analiza nego ona gore sto Shortpoem stalno iterira 105 put.
 
Sa tvojom inteligencijom se slažem da opsesivno smaram a sa veštačkim jezičkim kompillatorom baš i ne.
 
Kritika uz raznovrsni vokabular daje italjanski arhitekta Tambureli. Nedvosmisleno hvali arhitektonsko dostignuce unutrasnog prostora i njena osetljivost na svetlost. Nije ona grokova analizu suvise udaljena o Tamburelija.

Za italijanskog arhitektu i kritičara arhitekture Pjera Paola Tamburelija „gruba“ spoljašnja silueta crkve ne pruža nikakvu prednost za panoramu Beograda, ali on ističe da „neoblikovana masa mramora prikriva prostor neobične lepote“. Unutrašnji prizor betonske sirove konstrukcije opisuje kao „neverovatno čist i dostojanstven“; dalje konstatuje da kupola i četiri polukupole konhi formiraju „jedinstvenu, a ipak dobro razvijenu dubinu i iznenađujuće kompaktan prostor“.

U vezi sa analogijom klasičnog prostornog koncepta Aja Sofije, Tambureli naglašava sopstveni karakter Sv. Save, u kojem ovaj blista kroz „sirovost i nežnost“ strogo simetričnog osnovnog plana i „zapanjujuću“ osetljivost na svetlost.
Prostorna i svetlosna dejstva na zidovima i svodovima u Hramu Svetog Save upoređuje sa arhitektonskim radovima Rejčel Vitrid (Rachel Whiteread), kao i studijama svetlosti Luigija Moretija (Luigi Moretti) na modelima baroknih crkava Rima. Prodorno prostorno dejstvo i lepotu ne pripisuje masi betona, već arhitekturi koja mu je u osnovi, merama i odnosima pojedinačnih formi i prostornih delova međusobno i njihovom delikatnom rasporedu. Unutrašnjost crkve za njega u svom dejstvu nije uzvišena, već predivna, međutim to se ne može lako izvesti ni iz nacrta ni iz korišćenih građevinskih materijala, niti dalje reprodukovati:
„Čovek se pita da li je moguće razviti prikladnu teoriju koja bi iz građevine Svetog Save proizvela resurse koji se mogu ponovo prilagoditi i da li su oni još uvek dostupni, da li je dozvoljeno (i ne šalim se), koristiti užasno klasične šeme rasporeda, da li postoji šansa da se pronađe podjednako osetljiv materijal i podjednako tolerantan prema svojim nespretnim majstorima. Kakvu bi teoriju arhitekture takva arhitektura zahtevala, ako bi takva građevina trebalo da nastane."

Pier Paolo Tamburelli, 2006, Domus: Hram Svetog Save – The Concrete Cathedral
 
Iza njega stoji jedan vredan rad i to u Hrvatskoj u vidu muzeja i on bi kao bio kompetentan da prica o našoj crkvi sv. Save
👎
 
S njim se čak i slažem jer nije nahvalio spoljašnjost. Dapače:

Za italijanskog arhitektu i kritičara arhitekture Pjera Paola Tamburelija „gruba“ spoljašnja silueta crkve ne pruža nikakvu prednost za panoramu Beograda, ali on ističe da „neoblikovana masa mramora prikriva prostor neobične lepote“.

Unutrašnjost jeste prilično dobra.
Uvek čak i to može bolje.
npr. na Oplencu se još jasnije vide fantastični optički efekti koje mozaik može da pruži koristeći spoljnje svetlo ili prigušena kandila.
Ali to je više neostvarivo zbog neponovljivih unikatnih umetnika koji više nisu živi.
Spoljašnjost se mogla dakle isto pokušati približiti originalu i postići makar prosek.
 
Ako je St Paul's Cathedral uspela onda je i Sv Sava. Nestorovic/Deroko i Christopher Wren u teoretskom smislu rade isto. Jedan je na osnovi latinskog, drugi grckog krsta. Centralni deo se ne razlikuje u teoretsko-konstruktivnom kontekstu sem da je kupola Sv. Sava sa cetiri i St Paul's sa osam nosecih stubova. Ta isprobana arhitektura nece razocarati kao sto nece pica napolitana i pasta bolonjese.
1280px-Greek_and_Latin_cross_-_Temple_of_Saint_Sava_and_St_Paul's_Cathedral.jpg
 
O Tamburelijovom komentaru kratko ,
Pored sličnosti osecaja samih objekata sa aja Sofijom, crkva sv Save zbog fazne izgradnje kroz više epoha i razlicitih arhiktekta koj su utkani u nj. ima ne uporedivu i jedinstvenu strukturu i oblik i sramotno je upotrebiti rec ,,neoblikovana masa,, što više govori o njegovom ,,osiromašenom oku,, koje je naviklo na katedralske vrednosti i ne sposobmost vidjenja lepote.
Dalje sramotno je upotrebiti reč da nema panoramsku vrednost. O da, i tekako ima izuzetnu panoramsku vrednost jer ne dvosmisleno grmi i prolama da je to panorama Vizantijske zemlje.
Ukratko mali zapadno katolicki zidar sudi tako da pokazuje svoju ne darovitost.
 
Ja shvatam da je ta "neoblikovana masa mramora" mahom i zbog ekstremno redukovane dekoracije Hrama danas.

Već je bila redukovana i u Deroko originalu ali sa suptilnom teksturom i sa akcentima gde treba npr. na zvonicima, biforama.
I šta dobiješ kad redukuješ još i to - soliter.

Vizantijski stil ima vizuelne i fasadne trikove kojima prevazilazi i sakriva suštinsku jednostavnost svoje geometrije. Deroko je to znao, Pešić nije.
 
Poslednja izmena:
Morate se prijaviti ili registrovati da odgovorite ovde.
Vrh