У ондашњем планирању сателитских насеља није било предвиђен данашњи степен моторизације. Нека замисао је да ти сателити буду градићи за себе, да имају све основне садржаје, трговину, занатске услуге, школство, здравство. Проблем је у томе што је град као субјекат мало улагао, за разлику од предузећа која су своје паре улагале у стамбено збрињавање. Отуд многим сателитима фале вртићи, школе, домови здравља, да не причам о културним садржајима који су у БГ строго централизовани.
Аутомобилски урбанизам америчког типа био је у замаху са чувеним Бранком Пешићем (Газела, Мостар, Аутокоманда, Теразијски тунел), али од тога се мало шта урадило и многи делови града су остали робови закржљале инфраструктуре, Врачар и Вождовац у највећој мери, а за њима Звездара и Палилула. НБГ је имао срећу да је био tabula rasa па су лењиром исцртали саобраћајнице 3+3 и 2+2, али узалуд када је то крвоток истог ткива и јужно од Саве.
Главна мана тадашњег урбанизма је као и данашњег, шинофобија. Ишчупане су трамвајске шине са главних праваца кретања (булевар од Таша до Теразија, затим од Калемегдана до Славије, у Кнеза Милоша, ка Врачару, ка Земуну) и исто тако ишчупане су шине железнице које су могле да се искористе за некакву претечу метроа, стари чвор до Земуна пошто није био у складу са лењирима замишљеном матрицом новог града, и пруга узаног колосека за Обреновац.
Да су сачуване само те две пруге, данас би ситуација у јавном превозу била неупоредиво боља и главни задаци за метро би били повезивање Вождовца и Звездаре подземном железницом.