Najveći problem vidim u odsustvu multidimenzionalnog pristupa rešavanju problema gužvi u gradskom prevozu. Vreme je relativan pojam i gužva je problem samo u glavi. Bolje bi bilo da se istom bave duhovni učitelji, šamani npr, jogiji. Ljudi mogu biti više poput naših baka i deka koje se pre samo pedesetak godina nisu nervirali čekajući prevoz. Možemo u trenucima saobraćajnog kolapsa više razgovarati jedni sa drugima, pitati jedni druge - kako si?, raditi nešto kreativno, vezati, igrati šah.
Ta samo zamislite 15 min bezdušne vožnje metroa u mračnom podzemlju, ili dva sata tihovanja, razgovora, partije pasijansa u punom autobusu ljudskih bića. Pa taj sat i 45 min razlike ćete ionako protratiti na televiziju, internet, društvene mreže, a kolaps vam pruža baš to, priliku da budete u društvu.
Ta samo zamislite 15 min bezdušne vožnje metroa u mračnom podzemlju, ili dva sata tihovanja, razgovora, partije pasijansa u punom autobusu ljudskih bića. Pa taj sat i 45 min razlike ćete ionako protratiti na televiziju, internet, društvene mreže, a kolaps vam pruža baš to, priliku da budete u društvu.