Na primeru porodice Bođa iz Vinogradske se ukazuje sav paradoks i nepravda imovinskog sitema u BJR Srbiji.
Oni sede na zemljištu koje bukvalno vredi milione evra, ali zemljište ne može biti predmet eksproprijacije, iako je u pitanju njihova pra-dedovina od pre 200 i više godina, jer su vlasnici objekata, tj. kuća, sada samo nosioci prava korišćenja gradskog građevinskog zemljišta.
Odnosno, zemljište koje čini njihov kućni plac de jure nije njihova privatna svojina, iako je do 1950ih bila. Drugim rečima, u sadašnjem nakaradnom post-komunističkom pravnom sistemu, oni uživaju pravo korišćenja zemljišta po osnovu vlasništva nad objektom u kojem žive.
Samo objekat može biti predmet eksproprijacije, ne i pravo korišćenja nad građevinskim zemljištem, a onda se njegova vrednost dodatno srozava bilo amortizacijom (objekti stari 100-150 god) bilo građevinskom vrednošću umesto tržišne, jer svaka adaptacija, doziđivanje, pregrađivanje bez dozvole za posledicu ima to da ceo objekat više nije legalan, pa se isplaćuje samo građevinska vrednost umesto tržišne.
Onda dolazimo na teren neophodnosti famoznih, sporih i komplikovanih procedura konverzije prava korišćenja nazad u pravo svojine (nikako po automatizmu, niti službenoj dužnosti, samo na zahtev stranke!) da bi i zemljište moglo da bude predmet bilo trgovine, bilo eksproprijacije, a gle čuda, baš ta procedura konverzije se vodi pred našim RGZ-om koji je evo baš nedavno zatvorio vrata neregistrovanim, nestručnim korisnicima, itd.... itd...
Eto ima advokata na formu, pa nek malo dodatno elaboriraju i prosvećuju čitaoce pro bono, mogu traktati da se pišu.
Ovde se sistem pljačke narodne imovine decenijama samo usavršava i sofisticira.