Apropo predizborne kampanje koja je u punom jeku, iako se to nigde ne spominje javno i dežurnih krivaca, a i ove situacije sa Coronom i merama.
Penzioneri su oduvek bili jedni od najrevnosnijih glasača i njihov broj glasova je koliko - toliko bio siguran. Kako nas je zadesila ova situacija sa Coronom, mnogi nisu bili spremni na nju, pre svega mentalno. Pogotovu što i ovako u normalnim okolnostima olako se maši za prepisivanje tableta kako bi se rešili problemi. Ovo ne pričam napamet, nego iz prve ruke, dok mi je sestra radila u srednjoj školi.
Kako se situacija pogoršavala iz dana u dan, tako su i donošene nove i nove mere. One su najviše pogodile penzionere (65+), jer je njima bilo zabranjeno da izlaze. Dakle, dok je za druge kartantin bio određeni broj časova u toku dana, za penzionere je 24/7. Sa uvođenjem ove mere, kako bi naše najmilinije zaštitili, rečeno je da oni neće imati šta da se brinu, da će volonteri da im donose na kućnu adresu sve što im bude potrebno, ukoliko oni nemaju nekog mlađeg koji bi to mogao da obavlja. I to ne volonteri humanitarnih organizacija, samoinicijativni volonteri ili volonteri nekih drugih organizacija, nego volonteri koje je država organizovala. Da to i nije baš najbolje funkcionisalo, bilo je reči na TV - u. Što se tiče grada Beograda, za svaku opštinu je određen broj(evi) na koje može da se zove i da se zatraži pomoć volontera. I smatrano je da je time rešen svaki mogući problem. Naravno, u praksi je to potpuno drukčije. Pre svega, gotovo nemoguće je uspostaviti vezu i razgovarati sa ljudima koji su zaduženi za usluživanje. Izuzimam Novi Beograd, koji se samoorganizovao i on zove penzionere (65+) i pita ih da li im treba pomoć i koje vrste, te im onda i pomognu oni koji su zaduženi za to. Svi ostali, koji nemaju nikoga ko bi išao u nabavku umesto njih, prinuđeni su da izlaze iz stana (kuće) i da idu do obližnje radnje, jer kod mnogih, uprkos tome što na konferencijama za medije može da se čuje kako se vodi briga o njihovom zdravlju i da se sve ovo čini za njihovo dobro, želja za životom ipak preovladava. Iako nekima deluje kao neverovatno da ljudi sa 70 – 80 godina i dalje žele da žive, ne znam šta bih rekao, a da to može da ima nekog uticaja da počnu da razmišljaju, pošto je potrebno da dođu u te godine, kako bi shvatili o čemu se pričalo onda kada su imali 20 – 30 godina. Na svu tu muku, ne samo što je penzionerima maksimalno otežano i snabdevanje, kada imaju dozvolu da idu u nabavku, od vremena za nabavku, pa do malog broja radnji, i odsecanja čitavih naselja (primera radi, čitav Senjak, Maleško brdo i dobar deo Dedinja su potpuno odsečeni, zato što imaju najbližu radnju na Maxi kod Dragiša Mišović), imamo i prijavljivanje od strane mlađih komšija da penzioneri (65+) svraćaju u radnje i da ih zaposleni uslužuju, umesto da tim istim penzionerima pomognu. Jeste da nije OK da penzioneri izlaze da bi se šetkali i družili, pritom ne noseći maske i rukavice, kao i nedržeći se propisanog razmaka od 2m, osim u slučaju da to moraju da rade iz zdravstvenih razloga. Kritikovati penzionere zbog ovoga, a to isto upravo rade oni koji su najglasniji u kritikovanju, je žalosno. A na sve to, svi ti mlađi, kukaju kako ne mogu da sede u stanovima ili kućama, kako je 12 sati dnevno previše da budu zatvoreni, i da su jači od svih onih mera i propisa o bezbednosti i kako i ovako ’oće da izlude, a da ih hvata panika kada se spomene 24/7 policijski čas i za njih.
Sa druge strane, imamo situaciju da se sa svakim novim obraćanjem medijima, i donošenjem novih mera, kao i gostovanjima u raznoraznim emisijama, samo proizvodi kontra efekat, jer narod radi upravo ono što je zamoljen da ne radi. Iako se tvrdi da takve stvari, kao i slanje SMS poruka da je narod nedisciplinovan i da se zbog toga približavamo Španskom i Italijanskom scenariju, nije širenje panike, a jeste jedan tekst o stanju u KCV, situacija u gradovima to demantuje. Svi oni redovi koji se mogu videti samo na N1 i Nova S, jasno govore kako sve utiče na građane. Pogotovu što se spominje da smo mnogo neozbiljni, i da nas ta ozbiljnost može dovesti do toga da nam ne budu dovoljna sva Beogradska groblja, kao i da od muve pravimo konja, jer ne možemo da se odreknemo životnih rutina na dve nedelje, posle čega bi smo izašli bolji i jači, i kao pobednici nad Corona virusom, pošto ne bi smo imali ni jednog više zaraženog. Ja se duboko izvinjavam u moje, a i ime svih onih koji misle kao i ja, što ne možemo da se suzdržimo da ne jedemo 14 dana. Nema svako zalihe za toliko i/ili onih osnovnih namirnica, već za nekoliko dana, max.
Ako ovi što računaju na sigurne glasove, misle da će sa svim ovim merama da uliju poverenje penzionera, bolje da razmisle šta rade i kakvi su rezultati toga na terenu njihovih ciljnih grupa. A čisto da se posetimo, sve je počelo lošom šalom o šopingu u Milano i internet virusom, nastavljajući se pošalicama u istom tom tonu.
