Vučićevi nastupi u doba korone: od vicadžije do nervoznog očuha
Umesto da dnevne konferencije budu adresa sa koje se svako brzo i jasno može obavestiti, gledamo melodramu čoveka koji se ponaša kao glavni glumac u filmu o sebi, piše u autorskom tekstu za DW sociolog Dario Hajrić.
„Jedino što sam shvatio je da svi moraju da peru ruke mnogo češće. I shvatio sam da je to nešto mnogo slabije od gripa.“ „Neću da nosim nikakvu masku niti bilo šta slično.“ „Neće biti otkazani izbori. Nećemo ni utakmice da otkazujemo.“ „Za dva ili tri dana bićemo spremni u potpunosti. U potpunosti.“
Sve ovo je, uz smešak i teatralno iščuđavanje zabrinutosti građana, predsednik Srbije izrekao na prvoj konferenciji za štampu posvećenoj korona-virusu 26. februara.
U međuvremenu se promenilo toliko toga. Oni koji su imali želuca, mogli su da za manje od mesec dana prebroje tri faze kroz koje su prošle državne konferencije za štampu povodom korona-virusa.
Prvobitno je to bilo umanjivanje razmera opasnosti, predsednikovo smijuljenje i fore o tome kako koronu leči rakijica. Zatim je usledio čudnovat koktel umirivanja javnosti i pokušaja da se ona ipak malo zaplaši ne bi li građani počeli da se pridržavaju preporuka.
U poslednjih nedelju dana gledamo treću fazu: hitno uvođenje vanrednog stanja, prekid nastave, zatvaranje granica, policijski čas, ukidanje gradskog i međugradskog prevoza, produžavanje policijskog časa na 12 sati dnevno i najavu dodatnog spiska mera.
Predsednik, očekivano, nije našao za shodno da prizna da je prvobitno pogrešio. Zaokret od „najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva“ do „pitanja života i smrti" desio se tako što je Vučić, u svom maniru, optužio sve one koji se sećaju sprdnje s virusom da lažu.
To što snimak konferencije postoji i svi mogu da ga vide, predsedniku kao da nije bitno.
Trebalo bi da mu bude bitno, jer iz dana u dan ponavlja da građani neće da slušaju njegove preporuke i oglušuju se o donete mere.
Mnogi su do juče ignorisali preporuke o izbegavanju javnih mesta, kafića i restorana, uključujući i predsednicu Skupštine Maju Gojković. Malo ko se obazire na ponavljanja da robe i namirnica ima dovoljno, pa pripremaju zalihe kao da će ih sutra neko zazidati u kuću – jedan od hrčaka snimljenih u obilnoj kupovini je funkcioner SNS Igor Bečić.
To da ni najbliži saradnici ne veruju Vučiću je interesantno, s obzirom da sva istraživanja javnog mnenja potvrđuju da većina građana ima najveće poverenje u predsednika.
Zbog čega ga onda ne slušaju iako broj zaraženih raste iz dana u dan?
Pođimo od najočiglednijeg: nepoverenje građana u sistem, počevši od vlasti i institucija, preko opozicije pa do medija i društvenih mreža je toliko naraslo da više ne postoji niko kome se bezrezervno veruje. Zatrpani smo teorijama zavere, šarlatanskim lekovima na bazi luka i lupetanja, poluinformacijama i kiblama lažnih vesti.
Sve to je, nažalost, sadržala i ona prva konferencija za štampu povodom epidemije, što je bio znak svima da počnu da cinično odmahuju na vesti o virusu. Sada je kurs teško promeniti, naročito imajući u vidu da svakodnevna obraćanja javnosti predsednika i premijerke nisu na nivou kakav okolnosti nalažu.
Umesto da dnevne konferencije budu adresa sa koje se svako brzo i jasno može obavestiti, gledamo melodramu čoveka koji se ponaša kao da je glavni glumac u filmu o sebi. U fokusu nisu informacije ni oboleli, već predsednikova lična postignuća, ispričana uz obilje dramskih pauza, nepotrebnih detalja poput tipa aviona koji donosi medicinsku opremu iz Kine, obračuna sa političkim protivnicima i karikaturalno ogoljenih emocija.
Predsednik bezrazložno mistifikuje količine resursa kojima raspolažemo ili poreklo respiratora koje država nabavlja. Ako je niste oteli iz kočije na Divljem Zapadu, medicinsku opremu možete da proizvedete, kupite ili dobijete u vidu donacije. Sve su to legalni načini za koje mora da postoji trag hartije, pa „ne mogu da vam kažem odakle smo nabavili" postaje mađioničarski trik za one sa jeftinijim ulaznicama.
Premijerka Brnabić je razvila molećivo-patetični stil koji je u normalnim okolnostima rezervisan za roditelje razmaženih pubertetlija. Predsednikovi nastupi su kompleksan slučaj. Od vikanja do šapata, od pasivne agresije do imperativa, način komunikacije vladara Srbije ne uliva gledaocu nimalo poverenja. Odmaže i to što, čak i kad govori o stotinama mrtvih u Italiji, vođa zvuči kao da je najveća žrtva ipak on sam.
Kritikuju ga na internetu. Zloćudne redakcije mu postavljaju pitanja. Nudi da ga streljaju zato što pomaže narodu. Podobni novinari mu serviraju šlagvorte za tirade o opoziciji, tvitovima i imaginarnim neprijateljima, ali to mu je nedovoljno.
Najveću štetu, ipak, pravi to što je na naplatu došlo višegodišnje tretiranje građana kao nerazumne dece, zato što su mnogi očigledno i sami počeli sebe da vide na taj način, pa se tako ponašaju i prema pandemiji. Dete ne prekida igru i ne ulazi u kuću zato što je osam sati uveče nego zato što roditelji kažu da mora, ako treba i pod pretnjom kaznom.
Upravo tu scenu gledamo sa jogunastim ljudima koji neće u samoizolaciju i uvođenjem policijskog časa. Ljudi su se odrekli odgovornosti jer više ne znaju na osnovu čega da donose informisane odluke, i oslanjaju se da će ih, u slučaju stvarne opasnosti, već neko naterati da rade ono što treba.
Vlast nema kapaciteta da to razume, ali igra ulogu nervoznog očuha. Valja unapred spremiti alibi za to što se nije reagovalo ranije i što epidemiju ne dočekujemo bolje pripremljeni. Spremni očigledno nismo, jer sam predsednik iz konferencije u konferenciju slavodobitno objavljuje kako je obezbedio respiratore ili maske, kvasac ili alkohol, i gotovo plačno zahvaljuje Kini na pomoći.
To ne zvuči kao sistem opremljen za ono što nas čeka, već kao improvizacija ekipe koja se smejala virusu dok nije počela da kašlje.
Dario Hajrić
