Ako analiziramo dosadašnje mere kod nas, vidimo da se svode na kombinaciju dva pristupa: Širokih i nespecifičnih represivnih mera i do maksimuma pojačanih emotivnih apela. Ovo ni izdaleka nije dovoljno dobro, i postoji realna opasnost da počnu da izazivaju suprotne efekte.
Ono što fali su, prvo, smirena, racionalna i detaljna upustva za život u novim uslovima. Ne razumem kako očekuju da milioni običnih ljudi može tek tako, trenutno, da sebi organizuje život sasvim drugačije, i to bez ikakvih saveta pod ovakvim ograničenjima. Recimo, umesto da se emotivno raspadaju na konferenciji za štampu, treba davati praktične savete za organizaciju života u raznim tipičnim porodičnim situacijama. Kako nadoknaditi posao koji su do sada radili stariji članovi porodice? Šta kupovati i šta kuvati da bi na to odlazilo bitno manje vremena? Kako ispuniti čitav dan deci koja sada niti smeju napolje, niti kod starih, niti da se igraju sa drugovima, a roditelji pritom imaju bitno manje vremena i bitno više posla? Kako raditi od kuće i organizovati kućnu kancelariju? Itd, Itd. Postoji hiljade i hiljade takvih praktičnih životnih pitanja. Odgovori na njih NE MOGU biti zamenjeni ni apelom na emocije ni nabusitim prkosom, a još manje terorom nad novinarima koji bi u ovakvoj krizi imali pitanja i za par sati konferencije za štampu. A pri tome su jedina dozvoljena pitanja u stilu: "Predsedniče, kako se osećate kad Vas monstrumi po novinama napadaju dok vi nesebičnim trudom spasavate naše živote?"
Zatim, najlakše je zabraniti maltene sve svima. Teže je imati daleko razrađenije zabrane koje su primerene opasnostima, ali ipak nalaze načina da se razne potrebe zadovolje na način koji neće biti toliko opasan. Biće veoma nezgodno ako narod pomisli da se takve veoma široke i krajjne neselektivne zabrane uvode prosto zato što je administraciji tako lakše. Stalno se bune što narod ne sluša. Ne, baš je ovo situacija u kojoj narod u ogromnoj meri sluša i trudi se koliko može. PROCENAT onih koji ne slušaju je VEOMA mali u odnosu na broj stanovnika Srbije. A bolje da ne vidimo kako izgleda kad taj narod zaista počne da pruža pasivni otpor i sabotira ako masovnije prestane da veruje da su ovo najbolji metodi. To što efekti još uvek nisu u skladu sa ogromnim potrebama i neophodnom brzinom (jer je vlast sa merama strašno zakasnila pa su sada u panici i žuri im se) je prosto rezultat velike inercije društva, zatim činjenice da jednom malom delu naroda još nije jasno objašnjen stepen opasnosti (jer više ovoj vlasti ne veruje na reč, a pogotovo je alrgična na previše emotivne apele, već traži jasna i njima razumljiva objašnjenja), a treći deo naroda prosto ne uspeva tako brzo da se organizuje, jer ima niz posebnih potreba.
I treće, ako ne prestanu da prebaciju odgovornost za mere sa sebe na narod, uz poplavu nestabilne emotivnosti i ucena tipa: "Mi vas volimo i sve radimo zbog vas, a vi nama tako vraćate!" ili "Deco, tužn sam ali moram da vas kaznim jer ste bili nevaljali, što je, naravno, za vaše dobro", to se neće dobro završiti po nikoga od nas. Ponašanje ogromnih masa ljudi ima svoje pravila i onaj ko želi da upravlja mora da ih zna, jer mu je to posao. Narod nije jedna osoba koja ima mozak, samosvest i odgovornost, to nije ličnost, nego entitet sasvim druge prirode, amorfni skup ogromnog mnoštva izrazito različitih grupa, koji ima svoje posebne zakonitosti. Ako ih neko ne zna, to je samo njegov problem. Onda nije sposoban da radi posao koji radi.
Još jednom, potrebno je više smirenosti, praktičnih detalja, uputstava, fleksibilnih i dobro promišljenih ograničenja koja su srazmerna opasnosti ali ipak pokrivaju svačije potrebe na osnovnom nivou, koja misle o svima i sve tretiraju jednako, a bitno manje prazne drame i afektacije. To ne znači da opasnost nije onoliko velika koliko oni kroz tu dramu kažu da jeste, naravno da jeste, nego znači da nisu dobri organizatori. Čestitam na velikom trudu da se medicinski sektor obezbedi i pripremi za ono što ga čeka - na tome svaka čast - ali i narod zbog koga se to radi u ovoj situaciji u kome su mu život okrenuli naopako ima i SVOJE, ništa manje hitne posebne potrebe. Ne može se reći samo "snađite se sami, imaćete šta da kupite u radnji, pa neka vam to od nas bude dovoljno." Razumem trenutne prioritete i da su pustili da zdravstvo bude u raspadu, pa da zatim još izgube dva i po meseca, ali i pored toga organizaciji života na nov način mora biti posvećeno bitno više pažnje. Gledati ove konferencije za štampu i pokušaje novinara da postave jednostavna pitanja je ... bolno.