Koliko sam ja razumeo, podsticanje bi se pre svega odnosilo na istraživanje i razvoj komercijalnog proizvoda, a tek kasnije, ako bude para, i na neku pomoć onima koji to žele da uvedu. Valjda i naše vlasti toliko ipak mogu da postignu. Bar ono prvo. Pretpostavljam da se predlog odnosi na razvoj dva proizvoda, jedan manji za pojedinačna domaćinstava, i drugi veći za čitavu zgradu sa više stanara ili čak manji gradski blok. To bi bilo nešto kao Teslin "Power wall", ali fleksibilnije i u domaćoj verziji . Čovek kupi sistem, neka firma mu to instalira i zatim sve radi automatski. Izvor energije bi bila bilo koja kombinacija solarnih ćelija i mikro vetrogeneratora na krovu zgrade ili zgrada. Problem Teslinog "Power walla" i sličnih uređaja je cena koju diktira tehnologija neophodnih baterija. Profesor verovatno očekuje da, ako naš razvoj krene sada, proizvod bi mogao biti gotov taman kad cene baterija u svetu počnu da padaju, a domaća cena struje ozbiljnije da raste.
Koncept naravno ima i više mana, ali nažalost ne vidim da imamo puno izbora. Na nuklearnu energiju kod nas verovatno možemo zaboraviti na par generacija (sad su počeli da indirektno prete čak i
bombardovanjem nuklearnih elektrana, prvo tokom rata u Ukrajini, a sada i Izrael u Iranu). Promenljivi izvori zahtevaju balansiranje, što tek treba praviti, plus je pitanje koliki bi balansni kapacitet mi mogli imati po dovoljno maloj ceni i riziku, a zatim i možemo li se dogovoriti sa susednim državama oko deljenja hidropotencijala. Gasne elektrane zahtevaju skupi gas koga takođe nemamo bez uvek potencijalno problematičnog uvoza. Pa šta onda? Zato je ova ideja u principu zdrava, mada ekonomičnost zavisi od kretanja cene baterija. Lokalnim generisanjem i lokalnom potrošnjom se rasterećuju naš ne preterano moderan distributivni sistem, a usput se, takođe u lokalu, rešava neugodan i skup problem balansiranja promenljivih izvora pošto to radi mnoštvo malih i
privatnih baterija potrošača kod svakog mikro izvora. Tako se varjabilnost proizvodnje ne propagira dalje kroz mrežu. Za zemlju koja posle zabrane korišenja uglja maltene ostraje bez svojih izvora energije (sem nedovoljnih kapaciteta reka) ovo je veoma privlačan koncept. Lokalna, besplatna energija Sunca koja se delom stvara tamo gde se i troši, koju ne treba dalje u mreži balansirati. Nažalost cena balansiranja je tako prebačena na kupca. Međutim pitanje je šta je gore, da kupci prihvate taj trošak, a da cena struje ostane manja, ili da ne plaćaju trošak balansiranja ovako direktno, kroz cenu baterija u uređaju koji kupuju, nego indirektno, kroz ko zna koliki račun za struju nekog (verovatno stranog) proizvođača.