Postoji tu i jedan sistemski problem kod svih koji u energetskom miksu imaju nezanemarljiv udeo varjabilnih izvora energije. Pošto njiihov prinos zavisi od meteoroloških uslova, a oni su obično slični na prilično velikoj geografskoj površini koja pokriva više susednih zemalja, onda sve one u isto vreme imaju ili viškove ili manjkove. Pa onda kad struju morate uvoziti, to je obično zato što baš tada meteorološki uslovi nisu povoljni. Međutim onda nisu povoljni ni kod suseda, pa tada postoji opšti manjak energije na tržištu regiona. Što znači da je, zbog manjka ponude, tada i cena struje visoka. Na kraju ispada da kad god vama treba struja, pa je morate uvoziti, onda je njena cena visoka, a kad god je imate dovoljno, pa je izvozite, onda je imaju svi, pa je njena cena mala. Zato uvoz obično košta više nego izvoz. Dakle, čak i kad bi ste bili u stanju da uvek izvezete tačno onoliko energije koliko ste je uvezli, opet ne biste u finansijskom bilansu bili na nuli zbog ove "makaze cena".
Jedina rešenja ovog problema su ili da imate tipove energetskih izvora koja vaši susedi nemaju (pa da tako sa njima niste "u istoj fazi" ponude i potražnje), ili da imate višak kapaciteta taman dovoljan da zaista tek vrlo retko struju morate morate uvoziti. Znači to je problem čak i kad na duže staze nemate manjak proizvodnje u odnosu na potrošnju, kad ste ste dakle 100% pokriveni (ali ne puno preko toga), a pogotovo je problem kad država obično ima manjak u (ispravnim i raspoloživim) kapacitetima, kao trenutno kod nas.