MC_
Professional
- Učlanjen(a)
- 14.11.2017.
- Poruke
- 11.791
- Pohvaljen
- 12.081
НИН:
Зоран Костић Цане:
Ми смо небески народ који пузи по земљи. Ми нисмо исти људи као ти примери из историје. Нас историја убија у појам. Показује колико нисмо достојни праха својих предака. А можда и јесмо? Као појединци смо океј, али као колектив смо под знаком питања. Људи се сналазе у животу. Како себе разумеју, тако ће и да живе. Овај град је обезглављен, јер нема људи. Скоро двадесет година, људи пристају на воду ван употребе. Ми се купамо том водом. Перемо храну. Једемо животиње које пију ту воду. Са прљавом водом се перемо. Моја ћерка никад није пила воду из славине. Деси се и да одемо негде у Србију и питамо да ли можемо да попијемо воду са чесме и људи нас зачуђено гледају.
Онда ја и жена напунимо чаше и куцнемо се, да наздравимо води коју пијемо. Чудно је све то, на шта човек пристаје да би остао у животу. А тај живот кад се погледа и није неки живот, то је преживљавање. И сви ти примери из историје нам показују да ми нисмо исти људи. Неко нам је изрезао мозак. Увезао је страх у наш ДНК. Људи се боје. Само гледам малу децу и питам се какву ће она имати будућност у овом граду. Шта ће са њима бити? А та мала деца нису ни за шта крива. Криви смо ми што им такав свет остављамо. И каква је њихова будућност? Линглонг? Људи не знају шта имају, а то сазнају тек кад то изгубе.
Зоран Костић Цане:
Ми смо небески народ који пузи по земљи. Ми нисмо исти људи као ти примери из историје. Нас историја убија у појам. Показује колико нисмо достојни праха својих предака. А можда и јесмо? Као појединци смо океј, али као колектив смо под знаком питања. Људи се сналазе у животу. Како себе разумеју, тако ће и да живе. Овај град је обезглављен, јер нема људи. Скоро двадесет година, људи пристају на воду ван употребе. Ми се купамо том водом. Перемо храну. Једемо животиње које пију ту воду. Са прљавом водом се перемо. Моја ћерка никад није пила воду из славине. Деси се и да одемо негде у Србију и питамо да ли можемо да попијемо воду са чесме и људи нас зачуђено гледају.
Онда ја и жена напунимо чаше и куцнемо се, да наздравимо води коју пијемо. Чудно је све то, на шта човек пристаје да би остао у животу. А тај живот кад се погледа и није неки живот, то је преживљавање. И сви ти примери из историје нам показују да ми нисмо исти људи. Неко нам је изрезао мозак. Увезао је страх у наш ДНК. Људи се боје. Само гледам малу децу и питам се какву ће она имати будућност у овом граду. Шта ће са њима бити? А та мала деца нису ни за шта крива. Криви смо ми што им такав свет остављамо. И каква је њихова будућност? Линглонг? Људи не знају шта имају, а то сазнају тек кад то изгубе.