Izvod iz "Sećanja" Dragomira Jankovića, sekretara kralja Aleksandra Karađorđevića: "On je nosio presto kao novajlija cipele mesto opanaka, a ni od koga se nije imao bar učiti, ako ne naučiti.. Kad bi svet znao sa koliko je malo spreme i znanja on vodio poslove, kako je suvereno propuštao da steče čega nema, bar popuni, razumeo bi puno našavši objašnjenja. Čudan je to bio apsolutist. Vreme je traćio kao da ga je našao u šljunku po kome gazi, a ovamo na moju primedbu da valja da nauči slovenački, pristao je ako može za pola sata.. Sandro nije bio vaspitan za položaj na kom se obreo. Uneo je u igru, kako drugačije nazvati njegovu vladavinu - podmuklost, ustupaka nije činio. Što je odmicao godinama osnovne su se crte jačale nezavisno od potrebe: ostrvljivao se, pošto je uvideo da je pretvaranje izlišan napor. Primer je diktatura, kad se pojavio bez zazora čitav i po umu i po duši..
Retko sam video koga koji je tako sjajno umeo traćiti vreme a izgledati po vazdan zauzet nečim, rasejan.. podsećao je pre na derana Aladina i njegovu lampu, na koju Sandro još nije bio naišao. Vladavina mu je protekla u koprcanjima, uludo, može se reći mirne savesti.. Nikad ga nisam zatekao da čita nešto naročito, a upadao sam kod njega i danju i noću prema potrebi. Po izgledu svakad je besposlen, sedi i puši ili se šeta iz jednog kraja u drugi. Automobil je njegov zakon, potreba, spas, pomaže mu da snosi sebe. "