Nasi roditelji, bar moji su odrastali u mnogo goroj nemastini od onoga kako je danas.
Re i ces da je to nesto cemu tezimo i ja cu se sa tobom sloziti.
Samo postoji jedna stvar.
Odnos ocekivanja i mogucnosti.
Ako su ti ocekivanja (kao odraslim, ili kao detetu) u koliziji sa mogucnostima, bices trajno nesrecan.
Covek se mora nauciti da bude srecan i sa malim stvarima. Da nauci da reciklira (setite se prica o lutkama koje su nase bake i majke pravile da bi se igrale, setite se krpenjaca koje su nasi dedovi i ocevi pravili.
Bacalo se kamena sa ramena, trule kobile...
Jedan mobilni telefon koji prosecan tinejdzer nosi u starije razrede osnovne skole kosta koliko i sport za jednu sezonu.
Kompromis? Jeste, ali zivot je pun kompromisa. I sto pre decu naucimo na kompromise, bolje ce im biti i lakse ce se snaci u zivotu.
Igraonica? Iako sam u nekim periodima zivota mogao, moja deca nisu nista proslavljala u igraonici. Imao sam 10 autica i znam i danas sve te modele, koji su svi sacuvani.
Moj klinac ih je dobijao cesto, poceo da ih zaboravlja, da ih gubi...
Zasto? Jer ih ima. Jer ih ne 'zeli' u smislu da mu znace. Prestao sam da mu ih kupujem, jer bez obzira koliko su oni danas 'jeftini' ne zelim da bilo sta olako shvata, a bogami ni da bacam novac za neyto sto nije potrebno.
Sa druge strane, mozete(mo) zasipati decu svim i svacim, materijalnim (sto mnogi i rade pod parolom, ako ja nisam imao, nek ono ima).
A sta je sa onim da se posvetimo svom detetu?
Znam bar deset oceva koji se zamisle kada ih pitas kada im je detetu rodjendan, a neki od njih nece znati ni nakon duzeg razmisljanja.
Znam roditelje koji znaju celu prvu postavu Reala, ali ne znaju kako im se zove detetov najbolji drug...
I to je upravo ono sto i jeste tema. Sta su VREDNOSTI u nasem drustvu?
Deca? Porodica? Prijateljstvo?
Ili je to NOVAC i materijalna dobra koja cemo kupiti ili platiti?
Dal jos uvek umemo da se smejemo sa svojom decom, ili su nam potrebni animatori?
Dal moze da se skupi drustvo i peva 'na suvo', ili moramo otici u klub, kafanu, koncertnu salu?
Dal nam je draze da buljimo u TV ili komp i gutamo zaglupljujuce price, ili da se posvetimo nekom od svojih ukucana, bracnom drugu, detetu, roditeljima?
Blade, kapiram ja da je nemastina. Ali bilo je i gore, veruj mi. I to gore ne mislim na pre 50 ili 100 godina, vec u skorijoj proslosti.
Postoji kletva "da Bog da imao, pa nemao"
Ona ima puno smisla, veruj. Samo postoji i realnost. Mladi ljudi zele da se osamostale, da ne zive sa roditeljima. Normalno i pohvalno. Ali kad se ne moze, onda se taj plan odlozi.
Ili se prilagodis, pa probas u manjem mestu.
Ili se na primer sa jos nekim mladjim zajedno iznajmi stan, sto je ovde retkost videti.
Nadam se da kapitas poentu mog posta. Mnogo je vise odricanja bilo, mnogo vise podstanara, ali je bilo mnogo vise porodica, mnogo vise dece.
Rekao bih da su neki drugi uzroci toga, a ne materijalna situacija...
Sent from my LG-D320 using Tapatalk