Pre par godina bejah u Italiji kod prijatelja. Jedan dan smo proveli u Veneciji. Kako to biva, posle nekog vremena špartanja po gradu, ogladniš. Šta ćemo, gde ćemo? Kaže naš domaćin “hajde da uzmemo picu, pa ćemo je pojesti na trgu”. Udjemo mi u neki ćumez, dva sa dva. “Buongiorno!”, “Buongiorno!”, “Margarita jedna za poneti, molim vas”, “Hvala. Ćao!”
Izadjemo iz picerije gotovo pravo na trg. Nigde klupa, nigde drvo, nigde hlad. Samo pločnik. Naš domaćin spušta kutiju s picom na pod, seda i on, otvara kutiju, uzima parče i kaže “hajde, jedite”.
Gledam levo, desno, pa se onda nekako obazrivo okrenem kao pas kad seda. Pa opet gledam levo, desno. Čak i ovako debeo i proždrljiv, s oklevanjem pružam ruku ka pici. Niko te ne gleda, budalo! Opusti se! Nema “c, c, c”, niko se ne krsti, niko ne zove policiju, niko se ne buni što sedimo na ‘ladan beton. I onda je sve ok, smeješ se, jedeš, pričaš, živiš, dišeš, i super ti je.
I tako je svuda “na čizmi” - uzmu kafu ili piće iz kafića, pa piju na trotoaru (ne u bašti, već stvarno na trotoaru), prave piknike u parkovima, večere na balkonima, sviraju i pevaju na autobuskim stanicama...
Potpuno drugi odnos prema javnom prostoru.
Tako da da, istina je, mi baš i ne znamo da koristimo trgove. Niti imamo u gradu pravi trg.
Cvetni je solidan pokušaj, ali je pretenciozno ovaj skverić nazivati trgom. No, da nisu radovi tako fuš izvedeni, bio bi svakako jedan od najboljih javnih prostora u užem centru.
Sent from my iPad using Tapatalk