Primer Nemaca je više da ilustruje razliku u mentalitetu. I tamo je vlasništvo nad nepokretnostima skoncentrisano u privatnoj svojini, samo što umesto da rentas od fizičkog lica koje ima 2-3 rentas od firme koja je vlasnik i upravlja sa 200-300 ili 2000-3000 stanova. Niko se ne žali i ogroman broj ljudi, narucito srednje klase ne može da priušti stan u centru Minhena, ali ni Berlina, Frankfurta, Hamburg, itd. Dakle, ljudi iznajmljuju stanove dok mogu, kasnije kada dobiju decu ili se približe nekim godinama za penziju odu iz grada i kupe kuću negde na periferiji gde je priuštivo.
Ne znam koja je reč na srpskom, ali na ovom forumu konstatno provejava osećaj self-entitlementa, u smislu da je neko radio sve kako treba, završio školu, zaposlio se, došao u neke godine da treba da se skući I sada je kivan što sa svojim prihodima ima poteškoće da priušti cene u centralnim delovima jednog evropskog glavnog grada, makar siromasnog i nerazvijenog kao što je Beograd. Ono o čemu ja govorim je da u mnogo bogatijim I uređenijim društvima mladi ljudi teško dolaze do pristupa nekretninama. Nadam se da bez obzira na naše licne okolnosti i socio-ekonomski ststis možemo da diskutujemo kroz činjenice i tržišne pokazatelje a ne kroz prizmu navijanja i šta bi ko želeo da bude.