Teza da je ekonomska kriza pripomogla izbijanje Drugog svetskog rata spekulacija iz najdubljeg mraka teorija zavere?! Pa, to je zvanična istorijska teza.
Ja samo tvrdim da je državni intervencionizam (New deal) posle 1929 zapravo zaoštrio krizu i napravio je dugoročnom, jer državni intervencionizam u ekonomiji uglavnom pravi više štete nego koristi. Bio je veliki pad berze 1921 od 47%, ali vlada je suviše bila zaokupljena posleratnom spoljnom politikom, pa se ekonomija oporavila sama od sebe, pre nego što se država umešala.
Na primer, kada bi se sada država umešala na tržište u Srbiji i počela da određuje koliko će da koštaju stanovi, građevinski materijal, zemljište itd. to bi dovelo do poremećaja. Pošto bi država verovatno propisala niže cene, došlo bi do smanjenja gradnje i nestašice stanova.
Kejnzijanski model je i sad živ i zdrav i zato imamo prezadužene države, firme, preduzeća i visoku svetsku inflaciju.
Namestas cinjenice da bi se uklopile u tvoj (libertarijanski?) zakljucak:
- Vreme vazenja zlatnog standarda nije bilo vreme vece ekonomske stabilnosti i blagostanja - krize su bile cesce i dublje (do 1930: u proseku svake 3-4 godine, trajale u proseku po 2 godine, sa prosecnm padom autputa od 20%; nakon 1930: u proseku na 6 godina, u proseku traju po 10 meseci, sa prosecnim padom autputa od 5%).
- Ukidanje zlatnog standarda nije prethodilo krizi 1929. nego je zlatni standard ukinut nakon krize (1933).
- Kriza, a ne odgovor na krizu (New deal, 1933) je ta koja je dovela do pada medjunarodne trgovine i poverenja i dolasku Hitlera na vlast.
- New deal nije ni na koji nacin zaostrio krizu, koja je bila na vrhuncu te 1933, vec je zapoceo oporavak.
- Ekonomija se nije oporavila sama od sebe, vec je oporavak usledio tek sa pokretanjem New deala.
- Upravo je uspeh New deala bio motivacija za godine dominacije Keynesijanske misli sve do 1970-ih, kada je prestao da funkcionise (u donekle slicnim okolnostima kao danas).
- 1980-ih je Keynesijanski model zamenio tzv. neoliberalni model (i rasprava levice i desnice se godinama vodila upravo o tom prelasku).
- Novo poglavlje je pocelo nakon 2008, a ovo poslednje 2020.
Trenutni sistem ima razlicite probleme i izazove, ali ideja povratka na nesto sto nije funkcionisalo ni pre 100 godina, zasnovana na neutemeljenim spekulacijama i teorijama zavere, bez razumevanja ni sleda dogadjaja ni razloga nefunkcionisanja i napustanja tog prethodnog sistema, sigurno nisu bolje resenje. To ne znaci da nema prostora za promisljanje i kritiku i monetarnog sistema i drzavnog intervencionizma, samo bi oni trebali biti zasnovani na cinjenicama i dubljem promisljanju.
Po meni je, na primer, na trzistu nekretnina zapravo potreban veci drzavni intervencionizam, ali na nacin koji bi uticao na smanjenje nejednakosti i pozitivan urbani razvoj:
- Drzava bi trebala da se mnogo vise angazuje u pogledu urbanog razvoja, opredeljujuci vece gradske zone za buduci razvoj stanova, komercijalnih i kulturnih sadrzaja.
- U tim zonama bi trebala da definise mnogo vise urbanisticke i arhitektonske standarde, a narocito standarde za javne i zelene povrsine.
- U tim zonama bi drzava trebala da iskoristi ono najbolje od kapitalistickog sistema nadmetanja i proizvodnje, a to je da se razliciti investitori nadmecu i predlazu projekte za realizaciju, a da kroz strucne analize i javne rasprave budu izabrana najbolja resenja.
- Za postojece gradske celine i stambeni fond uzasnog kvaliteta (zbijene zgrade, lose projektovani stanovi, adaptacije, nadogradnje i ostale budzevine, los pogled, nedostatak privatnosti, nedostatak javnih zona i zelenih povrsina), drzava bi takodje trebala da ima plan unapredjenja i razvoja.
- Drzava bi poreskom i kreditnom politikom trebala da stimulise kupovinu stanova za zivot, a ne za investiranje. Nije nam potrebna rentijerska ekonomija. Svaki drugi ili treci i sledeci stan u vlasnistvu bi trebao da se oporezuje po mnogo visim stopama od prvog stana.
- Drzava bi trebala da doprinese manjoj ciklicnosti (vecoj stabilnosti) ponude i cena nekretnina, tako sto bi intervenisala kroz pokretanje projekata i povecanje ponude kad god je ponuda manja od traznje.
Umesto toga desava se sve suprotno:
- Drzava nema gotovo nikakve planove i ne namece gotovo nikakve standarde. Na vrhunskim lokacijama u Beogradu grade se stambene solitercine bez ikakve arhitektonske vrednosti i javnih sadrzaja, samo u svrhe privatnog profita i parkiranja privatnog kapitala. U mnogim delovima Beograda ulice, trotoari, javne i zelene povrsine su sve manje.
- Nema nadmetanja projekata i investitora, strucne evaluacije, javne rasprave za najbolje lokacije u gradu.
- Nema nikakvog plana za postojeci stambeni fond.
- Poreska politika stimulise akumulaciju privatnog kapitala u nekretninama i rentijersku ekonomiju.
- Drzava se hvali ciklicnoscu i rastom cena kao signalima i simbolima ekonomskog prosperiteta nove klase, bez ikakvog osvrta na pitanje dostupnosti stanova i nejednakosti.