Pošto me mrzi da ponovo kucam, a rekao bih 90% isto što sam rekao u ovom ranijem postu, citiraću ga i preneću ga ovde:
Poslednji, dobronamerni savet: prerastite bombardovanje.
Ne zato što je to moralna i etička stvar da se uradi, već zato što osim nas Srba, nikog drugog nije briga za to što se desilo pre 24 godine.
Rođaci, jedan Vijetnam i Amerika su se pomirili još 90ih (isto tako oko 20ak godina od njihovog sukoba), 2000ih uspostavili i saradnju, a već sredinom prošle decenije postali i bliski vojni saradnici i partneri. Da, onaj Vijetnam koji su Ameri i ostatak hijena preorali i spržili uzduž i popreko. Onaj Vijetnam u kome je jedno vreme govorenje engleskog jezika bila potencijalna karta za mardelj. E taj isti Vijetnam je jedan od značajnih vojnih partnera Amerike u Aziji.
Link za neverne Tome u šoku. Ljudi prerasli šta je bilo, otišli dalje, dogovorili se jer im je oboma u interesu. Amerima jeftina radna snaga, a Vijetnamcima otvaranje ka svetu i držanje Pekinških besnih komunjara na odstojanju. Ej, Vijetnam i Amerika saveznici... Ali eto, desilo se i to.
Shvatite, nikoga nije briga za nas i naše bombardovanje. Bilo to pravično ili ne, međunarodna politika ne funkcioniše ni po principima emocija, ni po principima etike, ni po principima prošlosti. Već po principima interesa i sadašnjosti, sadašnjih okolnosti. Sve zemlje koje su to shvatile, od kraja hladnog rata naovamo su napravile pomake i napredak. Sve zemlje koje su odlučile da teraju neku kontru, isteruju pravdu, žive u prošlosti, i šta ti ja znam... su ostale rupčage.
Prerastite bombardovanje.