A vezano za "biciklističku slobodu", upravo zbog toga se obraćam tebi, jer slobodom nazivaš sistem u kojem je broj u saobraćaju poginulih biciklista približno jednak broju u saobraćaju poginulih pešaka na nivou republike, iako je obim kretanja peške u Srbiji daleko veći od obima kretanja biciklom.
Jel imaš neki podatak o tome?
I još bitnije - da li se podatak bavi okolnostima u kojima ti biciklisti ginu? Jel su tu ginuli neki biciklisti zato što se u
ovakvim uslovima neko zaleteo 100 na sat pa pravo u njih dok stoje na semaforu... ili ginu zato što gomila njih ignoriše taj semafor kako im se ćefne pa poprečno nalete na neko vozilo, ili se provlače između vozila na zaustavnoj traci, pa se nađu u tesnacu između limarija i karoserija?
I jel taj podatak iz perioda pre ili posle ove najezde raznoraznih kurira na biciklima, koji tek ne j... propise i razum u saobraćaju ni 5%?
To nema veze sa "dogovorom između biciklista, pešaka i automobilista". To nisu ni nacionalne, ni verske zajednice, čak ni zdravstvene grupe (osobe sa invaliditetom, stara i maleletna lica) već ljudi, koji biraju kako će se kretati. Drugi razlog zašto nema veze sa dogovorom konkretnih korisnika saobraćajnih sistema, je zato što građanin Srbije ima daleko manju političku silu od građanina u zaoadnoevropskim i istočnoevropskim državama. U odnosu i na Istok i na Zapad javni prevoz u Srbiji je spor, nepouzdan, često nezagrejan zimi, prljav. U odnosu i na Istok i na Zapad putevi u Srbiji su uski, nebezbedni, drumska infrastruktura zakržljala, parkiranje loše regulisano. Sve to utiče na još veću prednost brzine i pouzdanosti kretanja biciklom u Srbiji u odnosu na Istok i Zapad. Takođe i niža kupovna moć nego na Istoku i Zapadu takođe ide u prilog biciklu. Kako je onda Srbija na dnu po tom pitanju? Upravo nebezbednost, nepostojanje određenog mesta ni institucijalnog okvira.
Pa zapravo ne. U saobraćaju, sve je stvar dogovora, kompromisa i razumevanja. Pogotovu u gradu poput Beograda, u kome nema više gde igla da padne, uslovi na putu su katastrofalni, urbanizam nepostojeći a grad pretrpan i preopterećen preko svake mere. U
ovakvim uslovima, koji su sve samo ne široka i prostrana Holandija i široka i prostrana planska naselja Belorusije, određeni kompromisi, odricanja i žrtve sa svih strana koje učestvuju u saobraćaju, su neminovne. Ili to, ili potpuni kolaps grada i svih tih grupa u njemu.
Dalje, ti nisi dao nikakav svoj predlog rešenja saobraćajnog problema u Beogradu po pitanju ove teme. Kačio si sličice Beloruskih ravnih i prostranih bulevara i/ili seoskih puteva, ali nisi napisao ništa konkretno, šta bi ti u Beogradu promenio. Čak nisi ni ulazio u sadašnje stanje stvari, u kome biciklisti uživaju mnoge slobode i privilegije u odnosu na pešake i vozače, a nikad, ali apsolutno nikad ne snose bilo kakvu pravnu odgovornost za svoj nemar. Osim kada završe u urgentom, pa policija htela ne htela, mora da pokrene istragu i proces. Ali bumbara koji zaustavlja biciklistu zato što je proleteo kroz crveno nikad nisam video u Beogradu. Ni biciklistu rekreativca, ni biciklistu kurira, čak ni kada je neki roditelj sa detetom. S druge strane, bumbare koji dr**ju i kažnjavaju pešake što prelaze ulicu kad/gde nema nigde nikog, sam video u nekoliko navrata na nekoliko lokacija. Izlaz iz nekadašnje okretnice na Savskom trgu (tehnički, mali jednosmeran prilaz dozvoljen samo za autobuse), nekadašnji dvostruki pešački prelaz kod Narodnog pozorišta (fala bogu pa je ukinut sa rekonstrukcijom) i Slavija. Ali za bicikliste, u Beogradu - nigde i nikad. Pa ti meni reci onda, kome se u Beogradu daje najviše slobode, da li pešacima, vozačima ili biciklistima.
Ono što mi se takođe čini da ne razumeš, je da kmečanje u Srbiji da se nešto pravno promeni, uvek mora da bude jako promišljeno i taktično. Jer u Srbiji, kad država uzme da ''rešava'' i ''izreguliše'' nešto, računaj da u 90% slučajeva će da napravi njesra još gorim nego što je bilo. U slučaju biciklista u Beogradu, računaj da svako dalje kopanje i zanovetanje o izmenama propisa za bicikliste, bi na kraju značilo: 1) ili obavezivanje svih biciklista da voze isključivo po kolovozima 2) ili obavezivanje svih biciklista da u saobraćajnicama gde postoji trotoar - koriste isključivo trotoar. Ne znam za tebe tamo u Belorusiji, ali ni ja, ni mnogi drugi ljudi oko mene ovde u Beogradu, to ne želimo. Ja to ne želim ni kao pešak, ni kao sezonski biciklista. Opet, baš zato što sam za 32 godine života u Beogradu, naučio da se snalazim u njemu, i da kao biciklista koristim upravo tu nedovoljnu definisanost zakona, da po potrebi vozim kolovozom, a tamo gde je kolovoz previše opasan (npr kod Sajma), da vozim trotoarom. Naravno, bez izletanja na raskrsnice, bez sviranja pešacima, bez majmunisanja. I zato za 27 godina vožnje bicikla u Beogradu nikad nisam imao nikakav saobraćajni udes ili incident. Jer gle čuda, konstantno imam u glavi svest da nisam sam u saobraćaju, da pazim na najosnovnija pravila kretanja (držanje distance, gledanje u svim pravcima, poštovanje signalizacije...) i da onome pored mene takođe fali prostora koliko i meni, bio to pešak ili vozač u vozilu. I da to što mrtva slova na papiru kažu da MOGU da vozim bajs kolovozom Kneza Miloša, ne znači da to i TREBA da radim, i da je to korektno prema autobusu punom ljudi iza mene koji će morati da uspori iza mene . Dakle, najprostiji principi korektnosti i obzira prema drugima oko sebe. Inače, nema tih zakona i te policijske snage koje to mogu da reše, ako ljudi nastave da budu sebični i nemarni jedni prema drugima. Bilo pešak, bilo vozač, bilo lik na biciklu.
Jedini razlog zašto tebi ta neka ezoterična manjina "biciklisti" upada u oči kako "kmeče" je to što za razliku od drugih makar i donkihotovski građanski deluju, i ne predaju se pred slučajem.
Ma kakvi. Mislim da nisi dovoljno ispratio ''rad'' ''biciklističkih udruženja'' u Beogradu. I mada jesu imali neke korisne i valjane predloge, njihove aktivnosti se uglavnom svode na kmečanje po javnosti za izgradnju još XY biciklističkih staza
bilo gde i bilo kako. A manje pažnje posvećuju tome da li je neka staza negde neophodna, kuda staze treba da vode, koliko je to izvodljivo, koliko je fer da se bici staza uvodi na uštrb žute trake i ljudi, putnika u javnom prevozu, itd itd...
Besmislenost i pogubljenost biciklističkih udruženja videla se zadnji put najbolje na onom
cirkusu u Vasinoj sa paradajzevima. Kao neko ko je živeo bukvalno 200 metara od te lokacije 30 godina, i vozio bajs kolovozom Vasine i 2003. i 2005. i 2010. i 2015. i 2020, odgovorno tvrdim da nijednom iole iskusnijem biciklisti staza kroz Vasinu nije potrebna. Pogotovu od 2010, kad je cela zona od Trga republike do Etnografskog muzeja odsečena od privatnog saobraćaja i pretvorena u zonu okretnice, taksi stajanki i prilaza za dostavna vozila. U toj akciji se takođe videla i potpuna bezobzirnost tih ''biciklističkih'' udruženja prema tome kako će, tj. kako je uvođenje tih bici traka uticalo na ostale učesnike u saobraćaju u toj ulici. U suštini, ''biciklistička'' udruženja u Beogradu znaju samo da kmeče i teraju inat, a zahtevi im se svode na to da žele biciklističke piste od svake do svake druge tačke u gradu. Koliko je to, ne samo bezobzirno prema svima, nego i nerealno, je jasno svakome ko je u Beogradu proveo duže od 5 godina i video kako izgleda desna obala Save.
