VIDEO NADZOR NAD VANDALIMA ... I OSTALIMA
Autor: Rodoljub Šabić
Jučerašnje pojavljivanje na You Tube-u snimka sa bezbednosne kamere postavljene u tramvaju na kome se vidi grupa mladića koja se ponaša vandalski i kida „famozni“ validator privuklo je dosta pažnje i komentara.
Većina komentara odnosila se na sadržinu snimka i, sasvim očekivano, svodila na osudu, kao što rekoh, nesumnjivo vandalskog ponašanja aktera snimka. Manji broj komentara se odnosio na sam fakt pojavljivanja snimka na internetu, podsetio je na to da se neka „pitanja“ u vezi sa video nadzorom (pre)dugo i neodgovorno „guraju pod tepih“.
S tim u vezi, moramo se podsetiti da nemamo baš nikakav zakon koji uređuje oblast video nadzora. Imamo Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, utvrđene opšte standarde ali ne i precizniju razradu tih standarda posebnim sektorskim zakonima koji bi trebali da urede neke posebno delikatne oblasti kakva je izvesno, uz npr. biometriju i privatni sektor bezbednosti, i video nadzor.
Načelno, pojavljivanju (bilo kog) snimka sa bezbednosne kamere na internetu prethodi osnovno prethodno pitanje - dopuštenost samog video nadzora. U odsustvu našeg zakona, polazeći od opštih standarda zaštite podataka i uporednopravne prakse moramo polaziti od činjenice da dopušten video nadzor nužno podrazumeva postojanje određenih, minimalnih pretpostavki. Npr. morao bi biti ustanovljen odgovarajućim aktom, koji sadrži odgovore na pitanja svrhe obrade, dužine čuvanja snimaka, kruga lica kojima su snimci dostupni i razloga zbog kojih mogu biti dostupni i sl. a kao minimum minimuma trebalo bi da bude vidno istaknuto obaveštenje da je prostor, odnosno vozilo, pod video nadzorom.
Centralno pitanje je pitanje svrhe obrade. S tim u vezi apsolutno relevantna je ustavna odredba (čl. 42. st.3. Ustava Srbije) koja glasi: „Zabranjena je i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, u skladu sa zakonom, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom.“
Zato je samo u predaji snimka tužilaštvu i policiji lako prepoznati smislenu i dopuštenu svrhu obrade. Za objavljivanje snimka na internetu to ne važi. Pa bi valjalo da nas ono kao i s lakoćom tim povodom data izjava predstavnika Bus Plus-a – „ne postoji nijedan razlog da se takvi snimci kriju“ podseti na dve stvari mnogo važnije od povrede „prava vandala“, pa čak i nekog drugog u konkretnom slučaju.
Na to da shodno Ustavu i Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, svaka obrada podataka o ličnosti može biti dopuštena samo pod pretpostavkom postojanja nekog od dva uslova. Ili uz pristanak lica o kome se radi ili uz osnov izričito utvrđen zakonom, eventualno propisom podzakonske snage.
I na neshvatljivu činjenicu da u vreme kad video nadzor bukvalno „buja“ svuda oko nas mi nemamo, ne adekvatnu, nego nikakvu regulativu. I da je, mada je Poverenik za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti Vladi Srbije, uputio inicijativu za uređenje ove oblasti, tačnije rečeno pripremljen predlog zakona izostala ne samo željena, nego i bilo kakva reakcija Vlade čime smo se nažalost, u vezi s ovim pitanjem, definitivno svrstali na samo „dno lestvice“, ne samo iza tzv. „starih demokratija“ nego i iza suseda poput Crne Gore, Makedonije ili Albanije.