Šta je novo?
Od:
Filteri

Beogradska tvrđava i park Kalemegdan

Ако неку друмску саобраћајницу на Старом граду треба затворити, то је булевар Војводе Бојовића. Али предуслов за то је мост преко Аде Хује.
 
Delija je napisao(la):
За ово сам спреман да одем лично тамо и да прекинем радове, попијем пријаву, шта год. Лакше ми то него после да до краја живота на сваких пар дана гледам и ову нашу колективну срамоту а њихов злочин.


Делује да је "неко" мало зауздао Гангул-пашу у овом незгодном периоду по њих.
Kliknite za proširenje...
Зауздали су они све своје лудорије сада… али не треба се заварати са тим…чим се примири ситуација наставиће по старом…
 
465701582_10221242590413006_563773703015121248_n.jpg
 
Дошљак je napisao(la):
Тачно, иза овог Гангулисања се крије и план затварања дела Париске вероватно зарад додавања још баштица.
Kliknite za proširenje...
Upravo to, zatvaranje Pariske je među tri vodećih kretenizama raznih vesara, gangula i ostale užegle brđanske žgadije
 
kale bik.jpg


Kako je Kalemegdan postao park

Kada je pre 150 godina Ali Riza-paša razmotao sultanov ferman i pred srpskog kneza Mihaila izneo svileno jastuče sa ključevima grada, Tvrđavom su zapraštali topovi koji su označili kraj turske vladavine Beogradom. Tužna je bila slika vojnog utvrđenja po odlasku Turaka, zapuštenog i sa šančevima punim davno odbačenog smeća, kostiju životinja i ustajale vode prekrivene žabokrečinom. Neravne i kamenite kalemegdanske poljane po obodima bile su ogoljene i prašnjave, bez ijednog drveta, sa tek ponekim busenom trave i žbunjem isprepletanim korovom na savskoj padini.

Odmah po odlasku turske posade, srpska vojska je zaposela oronulu tvrđavu i počela da je uređuje. Za čišćenje zapuštenih površina, pukovnik Žabarac, komandant tvrđave, uposlio je vojsku, koja je radila i na zasadima drveća. Za površinu oko zgrade Komande na samoj Tvrđavi dopremljene su sadnice iz šumskog podmlatka sa Topčidera i Košutnjaka, a po savskoj padini sađena su stabla crnog bora. Ali nije sve išlo glatko kako bi se to moglo u prvi mah pomisliti. Mnogi građani, prvenstveno vlasnici konačišta, zanatskih i trgovačkih radnji u blizini Gradskog polja, koje je delilo Kalemegdan od Dorćola i Varoš kapije, bili su protiv ideje da se ogolele površine ozelene ukrasnim šibljem i drvećem, jer bi, po njihovom mišljenju, Kalemegdan tako postao stecište lopova, skitnica i fukara najrazličitijih sorti. Ipak komandant tvrđave nije se mnogo obazirao na njihove primedbe, pa se paralelno sa poslovima oko ozelenjavanja ledina prešlo i na trasiranje staza, koje su zahvaljujući prilozima građana posute šljunkom, a kako deca ne bi lomila grane i gazila tek posejane travnjake, po naredbi komandanta grada angažovani su čuvari, uglavnom ratni invalidi.

Tako se Kalemegdan, kao iz micelijumske paučine divljih gljiva koje su prekrivale rovovska đubrišta unutar utvrđenja, postepeno pretvarao u svojevrsnu oazu mira i spokoja koja je privlačila sve više Beograđana. Sa ciljem da se iz kuća i kafana na šetalište privuče što više građana, iz Finansijskog parka, preseljena je i „Vojna banda” koja je nedeljom i praznicima svirala i zabavljala dame sa suncobranima i brkatu gospodu. Uniformisani duvači i dobošari pod dirigentskom palicom kapelmajstora uglavnom su svirali potpurije i vojne marševe i tako zabavljali šetače, koji su skidanjem šešira i blagim naklonima pozdravljali jedni druge, šepurili se i paradirali parkom, pokušavajući finim manirima da pokažu svetu da je uticaj Osmanskog carstva ostao iza njih. Ali realna situacija poslednjih godina devetnaestog veka ipak je bila malo drugačija.

Uz padinu Gradskog polja okrenutu ka Dunavu još se živelo po drvenim kućama istočnjačkog stila, sa zidovima povezanim isprepletanim prućem i oblepljenim blatom i krečom. Gotovo svaka je imala i „mutvak”, posebnu prostoriju koja je služila kao ostava, a u kojoj se najčešće i kuvalo. Imućniji vlasnici imali su kuće na sprat sa drvenim basamacima i zastakljenim doksatima. Bašte kojima su sitno isparcelisana imanja bila omeđena bile su sve u zelenilu, prepunom zumbula i šeboja, sa naherenim plotovima i kapidžicima, a iz svake od njih moglo se preći u susednu. Među njima vijugali su tek delimično kaldrmisani sokaci kojima se koso penjalo zerečkom padinom. Usput su se mogle sresti žene sa sudovima za vodu koje bi se zaputile ka javnoj česmi, a muškarci glava pokrivenih fesovima, svraćali bi u neku od radnji sa ćepencima, ako ne da nešto pazare, a ono da bar sa dućandžijom izmene koju reč i popuše lulu duvana.

Plansko uređenje Kalemegdana započelo je tek 1890. kada je vojna vlast Veliki Kalemegdan predala na upravljanje Beogradskoj opštini i kada je arhitekta Milan Kapetanović, profesor na Velikoj školi, napravio prvo kompoziciono rešenje sa mrežom staza. Tada je odobren i prvi kredit

„Za unapređenje Kalemegdanskog parka”, a uz staze su zasađene i autohtone sorte drveća iz šumskog rasadnika i egzotičnog bilja iz Univerzitetske botaničke bašte. Radove na presađivanju izvodili su zatvorenici koji su kazne izdržavali po kazamatima Gornjeg grada.

Da bi se omogućio prilaz iz Pariske ulice, 1903. godine, po projektu Jelisavete Načić, prve žene arhitekte u Srbiji, izgrađeno je prelepo neobarokno stepenište sa dva polukružna kraka i česmom u sredini, kojim se stizalo do savskog šetališta ukrašenog drvoredom lipa. Pedantni hroničari zabeležili su da je tada na prostoru oko prilazne staze iz Knez Mihailove ulice, zasađeno čak trideset stabala divljeg kestena, među kojima će 1912. godine nići i fontana sa skulpturom Ribar, koju je Beogradska opština otkupila od vajara Simeona Roksandića posle izložbe u Londonu, 1907. godine. Da bi šetači mogli uživati u hladovini stabala i žuboru vode, oko fontane sa vodoskokom bile su poređane stolice čije se korišćenje naplaćivalo. Karte za sedenje prodavao je vremešni opštinski službenik, večito uparađen u staru podoficirsku uniformu na kojoj se isticalo nekoliko ordena iz proteklih ratova. Poznavao je redovne šetače i umeo ljubazno da ih prihvati i vešto razmesti.

nastavak... Željko Vuk
 
Čitam prethodnu vest i druge slične vrste, pa, primećujete li pritom jednu neobičnu paralelu? Period komunizma i period Kraljevine su po skoro svemu suprotni, ljuti ideološki protivnici. Toliko da su otvorenom sukobu bili čak i za vreme Nemačke okupacije. A ipak su u jednom imali isti pristup. Ogromna pažnja i sredstva koje su trošena da građani dobiju što više javnih površina, što više zelenih površina, skupo uređenih parkova, što više prostora gde mogu da izađu iz zgrada i pobegnu iz zagađenih ulica, da se druže i da im tu bude prijatno i zdravo. Odobravane su ogromne investicije i u obliku placeva rezervisanih samo za to, i u obliku novca, i u obliku pažnje posvećene osmišljavanju najboljeg mogućeg ambijenta namenjenog ljudima kad nisu na poslu ili u svom stanu. Ozelenjavani su čitavi kilometri obala, donošena izrazito skupa rešenja o zaštiti preostalih gradskih površina pod drvećem. Politički sistemi po svemu suprotni, sem OVOGA. Pa tako ispada da se u oba sistema podrazumevalo da je to fundamentalna vrednost u funkcionisanju jednog velikog grada. To je bila konstanta i bitno ranije, još od vremena oslobođenja od Turaka i prvog Srpskog urbaniste Emilijana Joksimovića koji je i davne 1867. predlagao neprekidne "sadove" kroz srce grada. Tolika konstanta da je zajednička čak i totalno suprotstavljenim ideologijama koje bukvalno čitav svet vide na radikalno različite načine. Davno pre klimatskih promena kad je to postalo ne samo slobodan izbor nego i nužnost za buduću održivost i komercijalni uspeh grada.

Jedino SADA nije tako. Odvojiti plac na kome bi inače moglo da se gradi za novi park, to je našim današnjim upravljačima aposolutno nezamisliva ideja. TAKO "baciti" njihove pare ...!? Svetogrđe. Užas. Suprotno, zaposleni su pretvaranjem nasleđenih javnih površina u privatne, njihovim prodavanjem, i uništavanjem čak i najvažnijih zelenih gradskih parkova koji već postoje, kao što je park na ušću. A ako slučajno i osmisle neki novi, ispada da je taj "park" u dobrom delu širok samo pet metara, i da ustvari postoji samo kao alibi i propagandni "talking point" da bi uz njega promenili namenu okolnog zemljište i izgradili ga. Pa su tako u granicama projekta nečega što se u medijima isključivo spominje samo kao "park", takođe ogromne površine novih stambenih i komercijalnih blokova!? Pri čemu su, da bi stvar bila gora, ti placevi ponekad VEĆ BILI lepo uređene zelene površine (na obali kod Nebojšine kule recimo), pa je projektom "parka" predviđeno da to više ne bude park! Da se postojeći park uništi.

Farsa, zar ne? Nije li užasna legitimacija biti drastično gori od oba ova sistema? Ne slagati se sa nečim toliko osnovnim da se u tome i ljuti ideološki protivnici slažu? Što je bila nepromenljiva karakteristika razvoja Beograda od kada u njemu postoje urbanisti?

Parkovi i sadovi Beograda u šancu predviđeni projektom rekonstrukcije Emilijana Joksimovića još 1867. godine (sve što je tamnije zasenčeno).

Parkovi i sadovi Beograda u sancu predvidjeni projektom rekonstrucije od E. Joksimovica.png
 
Poslednja izmena:
Вожд je napisao(la):
Pogledajte prilog 219147
Kliknite za proširenje...
"Odgovor jednom nemačkom turisti" člakom u novinama... dobra prilika da se novinar i redakcija dokažu i preporuče onima "gore", i ne verujem da je iko i pomislio o suštini: da vredan i redak eksponat, uostalom i avion korišćen u JRV, propada u neadekvatnim uslovima na otvorenom, isto kao i Spitfajer, Fiat, Hariken... u nekim izmaštanim oznakama i bojama, jer Muzej vazduhoplovstva čeka sopstvenu zgradu, jer su ostali sačuvani primerci iz rata isečeni po naredbi Viktora Bubnja, jer buzdovani moraju da odu i da vide po inostranstvu kako se čuvaju vredni eksponati da bi mi dobili isto to ovde jer su oni to poželeli....
 
Штета што се комплекс источне капије слабије види.
 
Morate se prijaviti ili registrovati da odgovorite ovde.
Vrh