Gledao sam više starih mapa. Danas su leva obala obala Ratnog Ostrva i desna obala Dunava kod 25. Maja otprilike u istoj liniji. Međutim na praktično svim starim mapama iz tog doba Ratno Ostrvo je prilično pomereno ka levoj obali Dunava. Kad bi se uzvodno produžila linija obale kod 25. Maja na starim mapama ona bi sekla tadašnje Ratno Ostrvo otprilike na pola. Tako da je definitivno ono tada bilo prilično pomereno, pa je ovaj prikaz tadašnjih obala verovatno pouzdan i što se tiče obala isto kao i u gradu. Sem toga, za tvrđavu čiji su bedemi praktično u vodi tačna pozicija rečnih obala je tada imala i veliku vojnu važnost (koliko je zaista daleko top na Ratnom Ostrvu?), pa ih ne bi crtali bez veze ako su već tačno merili i crtali sve ostalo.
Međutim, meni je baš OVAKVA, praktično savršena pozicija tvrđave na Ratnom Ostrvu (ništa nisam nameštao, samo je ispalo tačno ovako)
posebno zanimljiva i zbog jednog neobičnog doživljaja, pa to moram da ispričam pošto sam jedva nekako iskopao i slike koje sam tada snimio. To je bilo pre osam godina, 26. Avgusta 2012.
Neko vreme pre toga sam gledajući sa Kalemegdana video nešto što ranije nisam. Na nizvodnom špicu Ratnog Ostrva, na samom ušću, pojavio se prilično veliki pojas zemljišta, neka vrsta peščane plaže. Sledeća pomisao je naravno bila kako je moguće da jedan rođeni Beograđanin sklon zavlačenju na razna neobična mesta nikada u životu nije bio na jednom koje je tako posebno. Tako sam 26. Avgusta najzad krenuo "u ekspediciju" preko pontona, pa nizvodno na suprotni kraj. Ispalo je da je voda u međuvremenu malo porasla i da tamo niko ne ide upravo zato što je bez čamca skoro nemoguće doći do samog špica. Na kraju sam se ipak nekako probio kroz gustu šikaru, neku vrlo neprijatnu močvaru i ogromnu gomilu naplavina blatnjav maltene do vrata. Dugački peščani sprud koga sam video sa Kalemegdana je u međuvremenu nestao pod vodom, ali sam svejedno bukvalno odlepio koliko je to mesto dobro izgledalo. Ta tačka je samo ušće Save u Dunav, mesto gde se vode mešaju, ne tako daleko od bove. Zamislite da ste potpuno sami u srcu grada, okruženi netaknutom prirodom, bosi, na najfinijem mogućem pesku, dok oko vas plivaju ogromne rečne školjke i vodeno cveće. I da hodate po vodi. Jednostavno krenete put Pančevačkog mosta, a dubina se povećava tek veoma polako. Na kraju ste prilično daleko od obale, u vodi i okruženi vodom, na samom, PRAVOM, vodenom ušću. Fantastično. Došlo mi je da sednem u reku, na peščano dno svega nekih 20-tak cm ispod površine, i da više ne mrdam. Na nesreću, bilo je već 19:30, Sunce se polako spuštalo, komarci izlazili, a tek je trebalo ponovo proći kroz šikaru, pa zatim otpešačiti do pontonskog mosta na sasvim drugom kraju ostrva.
I tako već osam godina pokušavam da uvrebam priliku da ponovo odem tamo, pa nikako. Ispalo je da je baš tih dana vodostaj bio neuobičajeno nizak, a ogromna nizvodna peščana plaža se pojavljuje samo tada. Ali nema veze, ostaje nada. Jednog će dana ovi koji upravljaju vodostajem na Đerdapu ponovo napraviti grešku ...
Tako da nema sumnje da je tu nekada takođe bilo ostrvo. To znam pošto sam hodao po njemu. A sad je ispalo da sam tada išao baš po ostacima još jedne Beogradske TVRĐAVE iz 1730-tih! Morao sam da se nasmejem kad sam video šta pokazuje program.
A sad, zamislite da se jedna vrlo mala tvrđavica u vodi rekonstruiše na OVAKVOM mestu! I da samo "hodočasnici prirode", oni spremni na žrtve u svlađivanju naplavina, dubreta i blata, mogu da dođu do nje ... Eh, one can only dream ...
Sam nizvodni špic. Pa zatim zagazite u vodu ...
... i hodate dalje, sa Suncem u vodi ....
... i još dalje ...
Pogled
Obala nije čak ni blizu, nasuprot Sunca se vidi tek kao udaljni tamni pojas, a voda i dalje nije duboka.
Pogledajte prilog 3
