Avijacija - razno
- Začetnik teme relja
- Datum pokretanja
relja
Professional
- Učlanjen(a)
- 13.12.2006.
- Poruke
- 16.657
- Pohvaljen
- 18.148
Ovo je fotogafisano između bloka 70 i Jurija Gagarina, i detalji su suviše jasni za jednu igricu (osim ako neko nije didgitalizovao blokove 70, 64, 63 i dr za potrebe igre...)
Unutrašnost kabine možda beluje "nacrtano", ali ne mora da znači, pogotovo pod ovakvim svetlom (koje dolazi spolja u mračnu kabinu).
Dimitrije Ostojić pravi fenomenalne fotografije:
http://dimitrijeostojic.com/blog/
http://www.airliners.net/search/photo.s ... humbnails=
Unutrašnost kabine možda beluje "nacrtano", ali ne mora da znači, pogotovo pod ovakvim svetlom (koje dolazi spolja u mračnu kabinu).
Dimitrije Ostojić pravi fenomenalne fotografije:
http://dimitrijeostojic.com/blog/
http://www.airliners.net/search/photo.s ... humbnails=
direktor
Professional
- Učlanjen(a)
- 10.10.2008.
- Poruke
- 37.660
- Pohvaljen
- 41.233
ZLOUPOTREBA U MUZEJU VAZDUHOPLOVSTVA
Vojnim kamionima odnete zbirke uniformi, naoružanja, maketa
R. DRAGOVIĆ | 27. oktobar 2014. 08:11 | Komentara: 36
Zaposleni u Muzeju vazduhoplovstva upozoravaju na zloupotrebe. Vojnim kamionima odnete zbirke uniformi, naoružanja,
maketa
MUZEJ vazduhoplovstva na surčinskom aerodromu ostao je bez dragocene zbirke pilotskih uniformi, među kojima su i izuzetno vredna službena odela avijatičara predratne Jugoslavije. Iz depoa surčinskog muzeja odneta je i veća količina drugih eksponata, među kojima su zbirke naoružanja i avionskih maketa.
Na ovo upozorava član Upravnog odbora Muzeja vazduhoplovstva Aleksandar Kolo i ukazuje da se navedeni vredni eksponati nalaze u magacinima Vojske Srbije. To je, kako ističe, posledica višegodišnjeg javašluka koji vlada u ovoj ustanovi kulture, čiji je deo pod direktnom upravom vojne Komande vazduhoplovstva i PVO. Tokom poslednjih petnaestak godina, iz Muzeja je nestalo na desetine eksponata, među kojima čak i - kompletni avioni.
- Na delu je vojna uzurpacija Muzeja koja je ovu nekada uglednu ustanovu dovela na ivicu opstanka - objašnjava Kolo. - Ona je kumovala da ostanemo bez izuzetno vrednog aviona „An 12“, koji je završio u Bugarskoj, kao i bez prototipa aviona „galeb G1“, koji je u privatnim rukama. Vojska je sa platoa Muzeja svojevoljno odvukla i konzervirani avion „mig 23“, koji danas uzalud truli na aerodromu u Batajnici.
Ove nikada rasvetljene „misterije“ zaposleni u Muzeju vazduhoplovstva ubrajaju u more drugih zloupotreba, zabeleženih poslednjih godina. Tu su oštećenja eksponata, razvlačenje predmeta iz muzejskih zbirki bez dokumentacije, vršljanje nestručnih osoba po depoima...
Vojnim kamionima redovno se odvoze vredni predmeti iz muzeja i smeštaju u kasarne - kaže Kolo. - To je krupan prekršaj, jer raspolaganje eksponatima podleže Zakonu o kulturi i Zakonu o kulturnim dobrima. Najveći problem je što odnete muzealije vojska proglašava „običnim“ sredstvima, koje čuva u magacinima i hangarima.
Kolo navodi i da je poslednjih godina Muzejom prodefilovalo više komisija za popis, sastavljenih samo od oficira, i bez kustosa ili bilo kakvih stručnjaka. On kaže da je plan pojedinaca da preuzmu Muzej u celini, iako vojska ne ispunjava uslove da brine o istorijskim predmetima. U tom cilju, dodaje Aleksandar Kolo, već godinama deluje takozvani vojni deo, koji radi paralelno sa civilnim.
Ministarstva odbrane i kulture samo su nemi svedoci zloupotreba i njihovih posledica po Muzej vazduhoplovstva. Zaposleni u ovoj ustanovi kažu da su žrtve podeljene nadležnosti i nerazumevanja ministara.
- Ministarstvo kulture nas ignoriše, a na naša pisma čak i ne odgovara. Tiho je minirana i inicijativa Bratislava Petkovića da se svih 17 osnivača Muzeja odreknu svojih prava u korist države. Agonija zbog dvostruke uprave tako je nastavljena - objašnjava Kolo.
Komanda ViPVO godinama postavlja direktore i predsednike upravnih odbora. Reč je uglavnom o penzionisanim vazduhoplovnim oficirima, koji ne ispunjavaju nijedan uslov da se bave muzejskim poslom.
TIHO PROPADANjE
„DVOGLAVA“ uprava u Muzeju doprinela je da ova ustanova spadne na izuzetno niske grane. Civilni deo broji svega 17 zaposlenih, koji od- nedavno primaju minimalac. Velelepnoj zgradi podignutoj tik uz Aerodrom „Nikola Tesla“ danas je potrebna hitna sanacija, za koju nema para. Najviše je ugroženo stepenište, koje je tiha pretnja posetiocima Muzeja. U ništa boljem stanju nisu i krov i muzejski depoi.
“NOVOSTI“ SPASLE “LAJTNING“
MEĐU najvećim skandalima vezanim za Muzej vazduhoplovstva ubraja se i pokušaj prodaje unikatnih delova aviona „lokid P38 lajtning“ (na slici desno) 2011. godine kupcu iz SAD, iako ovaj predmet ima status zaštićenog kulturnog dobra. Zahvaljujući pisanju „Večernjih novosti“ posao koji je zaključio tadašnji direktor Predrag Grandić je osujećen, a avion je i danas u muzejskom depou. Zbog pokušaja da prodaju aviona predstavi kao razmenu kulturnih dobara, protiv Grandića je podneto nekoliko krivičnih prijava. Na ovaj predmet i danas se taloži prašina u Drugom osnovnom sudu u Beogradu.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dr ... nja-maketa
Vojnim kamionima odnete zbirke uniformi, naoružanja, maketa
R. DRAGOVIĆ | 27. oktobar 2014. 08:11 | Komentara: 36
Zaposleni u Muzeju vazduhoplovstva upozoravaju na zloupotrebe. Vojnim kamionima odnete zbirke uniformi, naoružanja,
maketa
MUZEJ vazduhoplovstva na surčinskom aerodromu ostao je bez dragocene zbirke pilotskih uniformi, među kojima su i izuzetno vredna službena odela avijatičara predratne Jugoslavije. Iz depoa surčinskog muzeja odneta je i veća količina drugih eksponata, među kojima su zbirke naoružanja i avionskih maketa.
Na ovo upozorava član Upravnog odbora Muzeja vazduhoplovstva Aleksandar Kolo i ukazuje da se navedeni vredni eksponati nalaze u magacinima Vojske Srbije. To je, kako ističe, posledica višegodišnjeg javašluka koji vlada u ovoj ustanovi kulture, čiji je deo pod direktnom upravom vojne Komande vazduhoplovstva i PVO. Tokom poslednjih petnaestak godina, iz Muzeja je nestalo na desetine eksponata, među kojima čak i - kompletni avioni.
- Na delu je vojna uzurpacija Muzeja koja je ovu nekada uglednu ustanovu dovela na ivicu opstanka - objašnjava Kolo. - Ona je kumovala da ostanemo bez izuzetno vrednog aviona „An 12“, koji je završio u Bugarskoj, kao i bez prototipa aviona „galeb G1“, koji je u privatnim rukama. Vojska je sa platoa Muzeja svojevoljno odvukla i konzervirani avion „mig 23“, koji danas uzalud truli na aerodromu u Batajnici.
Ove nikada rasvetljene „misterije“ zaposleni u Muzeju vazduhoplovstva ubrajaju u more drugih zloupotreba, zabeleženih poslednjih godina. Tu su oštećenja eksponata, razvlačenje predmeta iz muzejskih zbirki bez dokumentacije, vršljanje nestručnih osoba po depoima...
Vojnim kamionima redovno se odvoze vredni predmeti iz muzeja i smeštaju u kasarne - kaže Kolo. - To je krupan prekršaj, jer raspolaganje eksponatima podleže Zakonu o kulturi i Zakonu o kulturnim dobrima. Najveći problem je što odnete muzealije vojska proglašava „običnim“ sredstvima, koje čuva u magacinima i hangarima.
Kolo navodi i da je poslednjih godina Muzejom prodefilovalo više komisija za popis, sastavljenih samo od oficira, i bez kustosa ili bilo kakvih stručnjaka. On kaže da je plan pojedinaca da preuzmu Muzej u celini, iako vojska ne ispunjava uslove da brine o istorijskim predmetima. U tom cilju, dodaje Aleksandar Kolo, već godinama deluje takozvani vojni deo, koji radi paralelno sa civilnim.
Ministarstva odbrane i kulture samo su nemi svedoci zloupotreba i njihovih posledica po Muzej vazduhoplovstva. Zaposleni u ovoj ustanovi kažu da su žrtve podeljene nadležnosti i nerazumevanja ministara.
- Ministarstvo kulture nas ignoriše, a na naša pisma čak i ne odgovara. Tiho je minirana i inicijativa Bratislava Petkovića da se svih 17 osnivača Muzeja odreknu svojih prava u korist države. Agonija zbog dvostruke uprave tako je nastavljena - objašnjava Kolo.
Komanda ViPVO godinama postavlja direktore i predsednike upravnih odbora. Reč je uglavnom o penzionisanim vazduhoplovnim oficirima, koji ne ispunjavaju nijedan uslov da se bave muzejskim poslom.
TIHO PROPADANjE
„DVOGLAVA“ uprava u Muzeju doprinela je da ova ustanova spadne na izuzetno niske grane. Civilni deo broji svega 17 zaposlenih, koji od- nedavno primaju minimalac. Velelepnoj zgradi podignutoj tik uz Aerodrom „Nikola Tesla“ danas je potrebna hitna sanacija, za koju nema para. Najviše je ugroženo stepenište, koje je tiha pretnja posetiocima Muzeja. U ništa boljem stanju nisu i krov i muzejski depoi.
“NOVOSTI“ SPASLE “LAJTNING“
MEĐU najvećim skandalima vezanim za Muzej vazduhoplovstva ubraja se i pokušaj prodaje unikatnih delova aviona „lokid P38 lajtning“ (na slici desno) 2011. godine kupcu iz SAD, iako ovaj predmet ima status zaštićenog kulturnog dobra. Zahvaljujući pisanju „Večernjih novosti“ posao koji je zaključio tadašnji direktor Predrag Grandić je osujećen, a avion je i danas u muzejskom depou. Zbog pokušaja da prodaju aviona predstavi kao razmenu kulturnih dobara, protiv Grandića je podneto nekoliko krivičnih prijava. Na ovaj predmet i danas se taloži prašina u Drugom osnovnom sudu u Beogradu.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dr ... nja-maketa
relja
Professional
- Učlanjen(a)
- 13.12.2006.
- Poruke
- 16.657
- Pohvaljen
- 18.148
relja
Professional
- Učlanjen(a)
- 13.12.2006.
- Poruke
- 16.657
- Pohvaljen
- 18.148
relja
Professional
- Učlanjen(a)
- 13.12.2006.
- Poruke
- 16.657
- Pohvaljen
- 18.148
direktor":r78hbz3j je napisao(la):
Ovo?
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dr ... koj-gradji
Ja više ne verujem ni jednoj strani (a ne znam ni koliko tih "strana" ima).
Indikativno je da država ništa nije uradila da se status muzeja i upravljanje reše.
Na kraju krajeva, muzej nije ni "vojni" ni "civilni" - pre svega on pripada ovoj zemlji i njenim građanima.
direktor
Professional
- Učlanjen(a)
- 10.10.2008.
- Poruke
- 37.660
- Pohvaljen
- 41.233
BEOGRADSKE PRIČE
Tokom Drugog svetskog rata cvetao avio-saobraćaj u Beogradu
Zoran Nikolić | 19. novembar 2014. 10:12 | Komentara: 3
Pre Drugog svetskog rata imali smo razvijene vazduhoplovne linije sa Evropom. U maju 1938. godine putnički avioni sa lakoćom savladavali ovu distancu, na Beogradski aerodrom dnevno sletalo po 15 putničkih aviona sa oko 200 putnika
_620x0.jpg)
DANAS nestvarno izgleda da smo još pre Drugog svetskog rata imali dovoljno razvijen avio-saobraćaj pa smo sa lakoćom povezivali važne inostrane gradove sa Beogradom.
Neke od novinskih priča i reportaža tako nas vraćaju u prve dane maja 1938. godine, kada je naš glavni grad dobio „vazdušni most“ sa Torinom i Bukureštom. Tako je ustanovljena još jedna važna evropska avio-linija.
List „Vreme“ od 3. maja te godine piše o tome kako je dan pre toga, italijanski avion kompanije „Avioline“ održao probno putovanje na liniji Torino - Milano - Venecija - Zagreb - Beograd - Bukurešt i natrag.
„Aeroput“ u akciji
- OVO je nova avio-linija na kojoj će ove sezone saobraćati naizmenice avioni „Aeroputa“ (tadašnjeg jugoslovenskog avioprevoznika), italijanskog društva „Avioline“ i rumunskog društva „Lares“ - beleže tadašnji izveštači. - Posle jednog sata zadržavanja u Beogradu avion je nastavio let za Bukurešt.
Tadašnja vazduhoplovna elita dočekala je avion na probnom letu, a na čelu „Aeroputa“ bio je legendarni Tadija Sondermajer.
Samo jednu nedelju kasnije reporter „Vremena“ leti iz Torina celom novoustanovljenom trasom, praveći reportažu o tome. Novinar potpisan prezimenom Stevanović piše o detaljima putovanja avionom, na koji očigledno nije navikao, ali zadovoljno opisuje momente uzletanja.
.jpg)
Dok se vi lepo ispružite u kabini avionske kabine, mašina kreće - beleži Stevanović. - Ona se kotrlja dugo po travom obraslom tlu.
(Važno je podsetiti da su aerodromska uzletišta tada uglavnom bila travnata, a da tek kasnije, brzi vojni avioni iziskuju besprekorno ravne betonske piste.)
Novinar nastavlja opisivanje detalja leta tako što beleži kako „...se dobija utisak da avion neće moći da pređe živu ogradu na ivici aerodroma. Ipak se on najzad odvoji od zemlje. Vi ste u vazduhu.“
Zatim slede ushićeni opisi planinskih oblasti i reka koje putnik vidi kroz avionski prozor, kao i umirujuće reči kapetana kako „je avion mnogo bezbedniji od železnice, i da je putovanje na ovaj način najsigurnije“.
Kada se letelica prizemljila na Beogradski aerodrom, to je bilo u oblasti gde se danas nalazi centralni novobeogradski deo, u blizini Ulice omladinskih brigada. Posle rata Beograđani su ga zvali i „Stari aerodrom“, sve dok nije prestao da postoji osim u sećanju onih koji su odatle nekada leteli, a Surčin i Batajnica postali sinonim za današnje vazduhoplovstvo.
.jpg)
Na kraju, novinar zaključuje kako „nije ni potrebno ni govoriti o udobnosti i sigurnosti aviona na liniji između Bukurešta i Torina“.
- A što se tiče sigurnosti, o tome nema ni reči - zaključuje novopečeni putnik Stevanović.
- Na ovom avionu sve je žrtvovano faktoru bezbednosti.
Međunarodno iskustvo
ISTE godine beogradska štampa piše o podacima vezanim za broj putničkih aviona koji svakodnevno posete naš aerodrom. Tokom 1938. godine novinari beleže kako „je iznad Evrope razapeta gusta, nevidljiva mreža aeroplanskih linija, a desetine hiljada putnika svakodnevno lete iznad zemaljske kugle“.
Novinari pokušavaju da definišu „ciljnu grupu“ onih kojima je vazduhoplov neophodan i redom nabrajaju kako avionima putuju „trgovci, ministri, umetnici, diplomate, sveštenici, radnički vođi, ljudi različitih profesija, narodnosti i doba starosti“.
.jpg)
Časne sestre, američki milioneri, azijski maharadže i bogate Kanađanke mogu se videti na Beogradskom aerodromu odakle svakodnevno uzleti i sleti 15 velikih aviona koji prevezu oko 200 putnika dnevno.
Pripadnici sedme sile ipak se iščuđavaju nekim, za njih neobičnim pojavama:
- Preko Beogradskog aerodroma prešao je veliki broj osamdestogodišnjih žena i muškaraca - iznenađen je dopisnik „Vremena“. - Jednoga dana stiglo je i trogodišnje dete bez roditelja, koga su iz daleke severne zemlje poslali u Beograd.Bilo je predato pilotu, kao što se predaju stvari: na reveru od kaputa bila je zakačena etiketa sa mestom prispeća, kao što se stavlja na kofere. Dete je prevalilo put do svojih roditelja u Beogradu među potpuno nepoznatim putnicima.
Tako se letelo u Beograd i iz njega još davne 1938. godine.
.jpg)
MILANKOVIĆEV HANGAR
HANGARI u kojima su se čuvale letelice, i koji su se nalazili na nekadašnjem Starom aerodromu imali su dvojnu namenu - vojnu i civilnu.
Danas je pored mesta gde je nekada bila pista postavljen spomen-avion pored „Erport sitija“, poslovnog centra koji krasi ovaj deo Novog Beograda.
Modernim Beograđanima manje je poznato da su hangari koji su se nalazili pored letelišta bili delo besmrtnog naučnika Milutina Milankovića. Pored njegovog neprikosnovenog doprinosa u astronomiji, ovaj naučnik je bio sjajan građevinski inženjer.
Do danas je samo jedan hangar pošteđen od bombarodovanja u Drugom svetskom ratu i nalazi se pod zaštitom države.
PRIJATAN LET
AVION kojim je otvoren probni let bio je italijanske prozivodnje „fijat G-18“. Novinar piše i kako u kabini postoji 14 putničkih mesta.
Na kraju leta reporter zaključuje kako su za pet sati prevalili 1.500 kilometara, „bez teškoća i prijatno“.
http://www.novosti.rs/vesti/beograd...vetskog-rata-cvetao-avio-saobracaj-u-Beogradu
Tokom Drugog svetskog rata cvetao avio-saobraćaj u Beogradu
Zoran Nikolić | 19. novembar 2014. 10:12 | Komentara: 3
Pre Drugog svetskog rata imali smo razvijene vazduhoplovne linije sa Evropom. U maju 1938. godine putnički avioni sa lakoćom savladavali ovu distancu, na Beogradski aerodrom dnevno sletalo po 15 putničkih aviona sa oko 200 putnika
DANAS nestvarno izgleda da smo još pre Drugog svetskog rata imali dovoljno razvijen avio-saobraćaj pa smo sa lakoćom povezivali važne inostrane gradove sa Beogradom.
Neke od novinskih priča i reportaža tako nas vraćaju u prve dane maja 1938. godine, kada je naš glavni grad dobio „vazdušni most“ sa Torinom i Bukureštom. Tako je ustanovljena još jedna važna evropska avio-linija.
List „Vreme“ od 3. maja te godine piše o tome kako je dan pre toga, italijanski avion kompanije „Avioline“ održao probno putovanje na liniji Torino - Milano - Venecija - Zagreb - Beograd - Bukurešt i natrag.
„Aeroput“ u akciji
- OVO je nova avio-linija na kojoj će ove sezone saobraćati naizmenice avioni „Aeroputa“ (tadašnjeg jugoslovenskog avioprevoznika), italijanskog društva „Avioline“ i rumunskog društva „Lares“ - beleže tadašnji izveštači. - Posle jednog sata zadržavanja u Beogradu avion je nastavio let za Bukurešt.
Tadašnja vazduhoplovna elita dočekala je avion na probnom letu, a na čelu „Aeroputa“ bio je legendarni Tadija Sondermajer.
Samo jednu nedelju kasnije reporter „Vremena“ leti iz Torina celom novoustanovljenom trasom, praveći reportažu o tome. Novinar potpisan prezimenom Stevanović piše o detaljima putovanja avionom, na koji očigledno nije navikao, ali zadovoljno opisuje momente uzletanja.
Dok se vi lepo ispružite u kabini avionske kabine, mašina kreće - beleži Stevanović. - Ona se kotrlja dugo po travom obraslom tlu.
(Važno je podsetiti da su aerodromska uzletišta tada uglavnom bila travnata, a da tek kasnije, brzi vojni avioni iziskuju besprekorno ravne betonske piste.)
Novinar nastavlja opisivanje detalja leta tako što beleži kako „...se dobija utisak da avion neće moći da pređe živu ogradu na ivici aerodroma. Ipak se on najzad odvoji od zemlje. Vi ste u vazduhu.“
Zatim slede ushićeni opisi planinskih oblasti i reka koje putnik vidi kroz avionski prozor, kao i umirujuće reči kapetana kako „je avion mnogo bezbedniji od železnice, i da je putovanje na ovaj način najsigurnije“.
Kada se letelica prizemljila na Beogradski aerodrom, to je bilo u oblasti gde se danas nalazi centralni novobeogradski deo, u blizini Ulice omladinskih brigada. Posle rata Beograđani su ga zvali i „Stari aerodrom“, sve dok nije prestao da postoji osim u sećanju onih koji su odatle nekada leteli, a Surčin i Batajnica postali sinonim za današnje vazduhoplovstvo.
Na kraju, novinar zaključuje kako „nije ni potrebno ni govoriti o udobnosti i sigurnosti aviona na liniji između Bukurešta i Torina“.
- A što se tiče sigurnosti, o tome nema ni reči - zaključuje novopečeni putnik Stevanović.
- Na ovom avionu sve je žrtvovano faktoru bezbednosti.
Međunarodno iskustvo
ISTE godine beogradska štampa piše o podacima vezanim za broj putničkih aviona koji svakodnevno posete naš aerodrom. Tokom 1938. godine novinari beleže kako „je iznad Evrope razapeta gusta, nevidljiva mreža aeroplanskih linija, a desetine hiljada putnika svakodnevno lete iznad zemaljske kugle“.
Novinari pokušavaju da definišu „ciljnu grupu“ onih kojima je vazduhoplov neophodan i redom nabrajaju kako avionima putuju „trgovci, ministri, umetnici, diplomate, sveštenici, radnički vođi, ljudi različitih profesija, narodnosti i doba starosti“.
Časne sestre, američki milioneri, azijski maharadže i bogate Kanađanke mogu se videti na Beogradskom aerodromu odakle svakodnevno uzleti i sleti 15 velikih aviona koji prevezu oko 200 putnika dnevno.
Pripadnici sedme sile ipak se iščuđavaju nekim, za njih neobičnim pojavama:
- Preko Beogradskog aerodroma prešao je veliki broj osamdestogodišnjih žena i muškaraca - iznenađen je dopisnik „Vremena“. - Jednoga dana stiglo je i trogodišnje dete bez roditelja, koga su iz daleke severne zemlje poslali u Beograd.Bilo je predato pilotu, kao što se predaju stvari: na reveru od kaputa bila je zakačena etiketa sa mestom prispeća, kao što se stavlja na kofere. Dete je prevalilo put do svojih roditelja u Beogradu među potpuno nepoznatim putnicima.
Tako se letelo u Beograd i iz njega još davne 1938. godine.
MILANKOVIĆEV HANGAR
HANGARI u kojima su se čuvale letelice, i koji su se nalazili na nekadašnjem Starom aerodromu imali su dvojnu namenu - vojnu i civilnu.
Danas je pored mesta gde je nekada bila pista postavljen spomen-avion pored „Erport sitija“, poslovnog centra koji krasi ovaj deo Novog Beograda.
Modernim Beograđanima manje je poznato da su hangari koji su se nalazili pored letelišta bili delo besmrtnog naučnika Milutina Milankovića. Pored njegovog neprikosnovenog doprinosa u astronomiji, ovaj naučnik je bio sjajan građevinski inženjer.
Do danas je samo jedan hangar pošteđen od bombarodovanja u Drugom svetskom ratu i nalazi se pod zaštitom države.
PRIJATAN LET
AVION kojim je otvoren probni let bio je italijanske prozivodnje „fijat G-18“. Novinar piše i kako u kabini postoji 14 putničkih mesta.
Na kraju leta reporter zaključuje kako su za pet sati prevalili 1.500 kilometara, „bez teškoća i prijatno“.
http://www.novosti.rs/vesti/beograd...vetskog-rata-cvetao-avio-saobracaj-u-Beogradu
Дошљак
Professional
- Učlanjen(a)
- 31.10.2014.
- Poruke
- 31.869
- Pohvaljen
- 50.988
Одлична слика која показује како је тзв. капа титовка (у русији и бившем СССР позната као пилотка пошто су је прво носили пилоти) настала у Русији на основу наше шајкаче. Извините на благом скретању са лепе авијатичарске теме 
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=XYRm5sisGbU[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=em--6g58f4E[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=AxwBgFprsLU[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=Qq9ap180jQs[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=2NLQOJcKrPg[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=EmLh6rg3kk8[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=KFa7jvrihyw[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=3AECq4oGip0[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=SjdqOwNvaoA[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=em--6g58f4E[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=AxwBgFprsLU[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=Qq9ap180jQs[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=2NLQOJcKrPg[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=EmLh6rg3kk8[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=KFa7jvrihyw[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=3AECq4oGip0[/youtube]
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=SjdqOwNvaoA[/youtube]
direktor
Professional
- Učlanjen(a)
- 10.10.2008.
- Poruke
- 37.660
- Pohvaljen
- 41.233
BEOGRADSKE PRIČE Heroj među anđelima
Zoran Nikolić | 10. septembar 2015. 11:22 | Komentara: 4
U grupi prvih srpskih vazduhoplovaca i junaka Prvog svetskog rata izuzetno važno mesto pripada Đorđu Rošu. Pomagao u osnivanju prve domaće avio-kompanije, spasavao Gračanicu, Žiču, Hilandar...
_620x0.jpg)
ISTORIJU Srbije tokom 20. veka obeležili su mnogi junaci i herojstva koja ne bismo smeli da zaboravimo. Samo jedan od takvih ljudi je Đorđe Roš, začetnik našeg civilnog i ratnog vazduhoplovstva, branilac Beograda u Prvom svetskom ratu kada je stekao rane koje je začudo preživeo... Roš je čovek koji je sačuvao i zabeležio legendarni govor majora Gavrilovića, da bi u međuratnom periodu učestvovao u osnivanju prve domaće avio-kompanije. Kasnije priskače u pomoć kako bi bila spasena Gračanica, potom Žiča, a posebno požrtvovano učestvuje u obnovi Hilandara.
Tamo i danas počiva, u senci Svete Gore, kao jedini koji nije nosio monašku odoru za života.
Pre Prvog svetskog rata Roš je već dobrovoljac u balkanskim ratovima, iako nije imao dovoljno godina. Njegova kćer Jelena Roš u zapisima "Sećanja" beleži kako je krišom, premlad, sa bratom Dušanom uspeo da postane dobrovoljac, da bi po završetku rata i povratku u Beograd upisao Vojnu akademiju.
Već početkom Velikog rata, u bici na Ceru pokazao je silno junaštvo, a tada je prvi put ranjen, kada mu je metak razmrskao kosti između lakta i šake. Pomogla mu je "amerikanska lekarska misija" spajajući mu kosti zlatnom žicom. Tek što se oporavio, sledi novo, stravično iskustvo.
- U odbrani Beograda 1915. godine, na Dorćolu, ponovo je ranjen pri jurišu - beleži Jelena Roš. - Metak mu je probio vrat, grkljan, karotidu i nerve kičmenog pršljena, začudo je preživeo ali je zarobljen. Prebačen je u logor Eger u Češkoj odakle dva puta pokušava bekstvo, a onda maestralno glumi "šenutost", lekarska komisija naseda i razmenjuju ga 1917. pa ga Crveni krst sprovodi u Švajcarsku.
.jpg)
Vatreni patriota rešen je da se vrati među ratne drugove i eto ga uskoro na Solunskom frontu. Jedan od ljudi koji se trudi da ne zaboravimo generaciju onih koji su osnivali naše vazduhoplovstvo je Velibor Vukašinović, koji insistira da napravimo spomenik osnivaču "Aeroputa" Tadiji Sondermajeru, takođe ratnom heroju. A njegovi ratni drugovi su upravo bili Đorđe Roš, Aleksandar Deroko, Svetislav Hođera... Takozvana Njeporska eskadrila prozvana je tako po avionima "njepor" koji su leteli na ratištu.
- Roš je prvo bio izviđač, pa pilot na Solunskom frontu - priča Vukašinović. - Posle rata, 1921. godine osnovan je Kraljevski klub "Naša krila", a sa njom teče ozbiljna istorija našeg vazduhoplovstva. Roš je bio blizak sa Sondermajerom i pružao je punu podršku stvaranju naše, samostalne avio-kompanije "Aeroput"
.jpg)
Podsećamo, tada je nemačka "Lufthanza" imala ambiciju da preuzme sve poslove vezane za ovo podneblje i ostvari dominaciju, ali naši stručnjaci to nisu dozvolili. Iako je bio zastupnik nemačke industrije u okviru svoje kompanije, Roš je bio veliki patriota. Najzad, pored njega i Sondermajera, i veliki naučnik Milutin Milanković je bio posvećenik te ideje, projektujući hangare, aerodrome...
Sudbina patriote
USPEŠAN poslovan čovek postaje tako što, prvo, posle rata, sa bratom Dušanom odlazi u Beč na školovanje, a zatim osniva firmu "Roks eksport-import". Kako objašnjava Jelena Roš, "ugovori i liferacije vrše se u korist državnih potreba, a nešto kasnije na račun nemačkih reparacija, što mladoj Jugoslaviji donosi značajnu korist".
Naš junak, ipak, prvenstveno oseća svoj patriotski usud, a budući da je bio vrlo pobožan, tridesetih godina pomaže u obnovi Gračanice, uz blagoslov patrijarha Varnave, a potom i patrijarha Gavrila. Od 1935. do 1937. godine iz temelja su obnovljena sva zdanja ovog manastira.
Kako je stigla nacistička pretnja 1941. godine, Roša je pozvao pučista, general Dušan Simović da posreduje kod Nemaca kako bi sprečio novi rat, ali ni njegove poslovne veze nisu mogle da urode bilo kakvim plodom, jer je Hitler već dao nalog za početak rata.
.jpg)
Rošova kći Jelena seća se kako je njen otac sve vreme okupacije pokušavao da pomogne unesrećenima, a da je kroz njihovu kuću prošlo puno ljudi koje je pritisla ratna nevolja. Budući da su i on i njegov brat Dušan imali velike kuće, uskoro se u njih useljavaju visoki nemački oficiri. Pre toga su mu konfiskovani automobili "parakrd" i "horh" koje je imao u garaži.
- Tokom jedne šetnje, moj otac je video naš automobil i nemačkog generala u njemu - pripoveda Jelena Roš. - Izašao je pred njega i zaustavio ga. Predstavio se i između njega i generala Turnera počela je komunikacija. Otac je objasnio da je to njegov auto, a general da je došao sa Istočnog fronta. Ipak, general je pozvao uglednog Beograđanina da dođe kod njega, rekao da je bio mladić kada je u Prvom ratu bio zarobljen u Srbiji, ali da "ne može da zaboravi sa kakvom su se prostrosrdačnošću prema njemu odnosili seljani" dok je bio na prinudnom radu. Kada je čuo da opet mora u Srbiju, probao je to da izbegne na svaki način, ali nije uspeo.
.jpg)
Budući da je početkom rata žestoko stradala Žiča, Roš je uspeo da ubedi generala Turnera da ode tamo i preduzme mere za zaštitu crkve. Čak je i u tome uspeo, pa je general krenuo da obiđe Žiču, ali pod uslovom da Roš bude zajedno s njim u kolima, pa da "zajedno odu u vazduh ako je bilo kakva klopka u pitanju". Kasnije, Jelena beleži u "Sećanjima" kako ništa nije moglo da im se dogodi jer se Roš dogovorio sa Kostom Pećancem da osigura put i povratak bez iznenađenja. "Da se nešto dogodilo, bile bi strašne represalije, tada su Nemci ubijali sto za jednoga, a kada se radi o ključnim ličnostima, ne možemo ni zamisliti..."
Rat odmiče i Beogradu prilaze ruske i partizanske snage, a Roš, kao ugledni predratni preduzimač nema čemu da se nada od Titovih komesara. Kreće put centralnih delova Evrope, a završava u Švajcarskoj gde se porodica opet okuplja. Posle mnogo muka, odlučuju da odu put Argentine, pa su u Buenos Ajresu od 1948. godine.
Od Argentine do Nemačke
PORODICA Roš ostaje na južnoameričkom kontinentu do 1960, a potom se opet sele, ovog puta u Nemačku. U Argentini nije više moglo da se živi od posla, "jer pada Peronova vlast, "vlade" se svaki čas menjaju, a Amerikanci zauzimaju ključne sektore, kako u eksploataciji sirovina, tako i u uvozu njihovih proizvoda".
- Još smo raspakivali stvari u Nemačkoj, kada je na vrata ušao očev prijatelj Jaša Ljotić, kolega sa Vojne akademije - seća se Jelena.- Odmah mu je rekao alarmantnu vest: "Hilandar će da propadne, Grci će nam oduzeti manastir jer je ostalo malo monaha... Samo ti možeš da ih privoliš, imaš iskustva sa Gračanicom..."
Nedugo zatim Roš putuje za Svetu Goru i, prvo dobija dozvolu od predsednika Arheološkog saveta Grčke Spiridona Marinatosa, kontaktira sa princem Tomislavom Karađorđevićem, na svim jezicima štampa brošure, drži predavanja, traži ljude dobre volje... Sa ženom Ostom, koja je uzela pravoslavno ime Ljubica od 1966. godine provode vreme u Uranopolisu, malom ribarskom mestu pored Svete Gore, a živeli su smešteni u šatoru.
.jpg)
Roditelji se definitivno preseljavaju tu 1974. godine - kaže Jelena. - Uselili su se na jedan sprat kod drvodelje Teofanija. Ogroman posao je učinio za spas Hilandara, a na obalama Svete Gore je i napustio ovaj svet, 1977. godine, kada je opet krenuo put manastira.
Zvanični Beograd tada je odbio molbu za prenos kovčega radi sahrane u porodičnoj grobnici u kojoj su već počivali Rošovi roditelji.
- Tadašnji guverner Svete Gore, profesor Camis, koji nas je dobro poznavao, odmah je uredio odobrenje da otac počiva u senci Hilandara - kaže Jelena. - Blagodareći trudu oca Mitrofana, uskoro smo se ukrcali pravo za Hilandar. Na naše iznenađenje, nazresmo na obali mnoštvo monaha koji mašu rukama pozdravljajući nas. Mi, žene, pređosmo u manji čamac koji nas je pratio i nemo gledasmo kako se kovčeg, pokriven srpskom zastavom, udaljava...
.jpg)
Tako je Đorđe Roš otišao preko plavih talasa do neba, večno zagledan u obale Svete Gore Atonske.
FOTOGRAFIJE
SNIMKE koje objavljuju "Beogradske priče" dobili smo zahvaljujući Istorijskoj zbirci Arhiva SANU. Rošova kćer ih je zaveštala ovoj nacionalnoj instituciji, kako bi sećanje na njenog oca bilo sačuvano na najbolji način.
KĆI JELENA
KĆI Đorđa Roša Jelena obratila nam se direktno iz Pariza, pa su "Beogradske priče" imale retku privilegiju da priču o Rošu naprave iz ovako autentičnog izvora. Istina, detalja ima bezbroj, a raskošnih delova iz biografije velikog patriote mnogo, pa je nemoguće sve ih staviti u običan novinski tekst.
Jeleni Roš se svakako od srca zahvaljujemo, kako mi, tako i svi oni kojima je pomogla prikupljajući humanitarnu pomoć tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
.jpg)
PRVA PROTIVAVIONSKA VATRA
"BANjICA je bila prvi srpski aerodrom, još od 1911. godine, kada su sa njega uzletali prvi vesnici vazduhoplovstva - Maslenikov, Simon, Vedrin, Čermak, Rusijan i Agafonov", beleži Roš 1958. godine dok je živeo u Buenos Ajresu.
Zatim se seća francuskih pilota koji su dolazili u Beograd 1915. godine, od kojih je i sam mnogo naučio. Krajem avgusta, kako je zabeležio, dobio je zadatak za izviđanje neprijateljske artiljerije. Pilot je bio Polan, a nadletali su položaje na padinama oko Zemuna i Bežanije.
.jpg)
Odjednom, moj pilot pokazuje na množinu malih belih oblačića koji nas okružuju, kao bele hrizanteme - beleži Roš. -Razumeo sam da su to prvi rafali neprijateljske artiljerije. Dobili smo šrapnele u krilo avionsko, na kojima se platno, na pojedinim mestima otvara od zrna i rascvetava kao cvetovi krina. To su bili prvi pogoci neprijateljske artiljerije. Pilot me je pitao "idemo li", a ja sam odgovorio "ostajemo", kako je i očekivao. Pevali smo zajedno "Marseljezu" penjući se na još veće visine kako bismo izbegli neprijateljskom dometu.
Roš je posle morao da provede šest nedelja u vojnoj bolnici, ali je ushićeno pripovedao o tome kakvi su bili prvi plotuni protivavionske artiljerije.
UDBA I SAHRANA
SJAJNO prijateljstvo sa Đorđem Rošom ostvario je i poznati istoričar umetnosti Nikola Kusovac, koji je sedamdesetih godina provodio leta sa ovim velikim patriotom. On se seća da ga je posle Rošove smrti njegova udovica pozvala i da je pokušao da posreduje kako bi heroj Prvog rata bio sahranjen u porodičnoj grobnici u manastiru Rakovica.
.jpg)
- Bio sam u Narodnom muzeju kada je došao čovek iz policije da me pita "da li znam ko je bio Roš!?" - seća se Kusovac. - Odgovor je bio: "Ja znam, ali vi, izgleda, ne znate." Objašnjeno mi je kako je Đorđe bio državni neprijatelj, a ja sam tvrdio da je patriota. Traženo je da garantujem da će deo njegove zaostavštine, kao što je bila Karađorđeva zastava iz Prvog srpskog ustanka, nekoliko slika Paje Jovanovića, kao i predmeti Anastasa Jovanovića biti isporučeni SFRJ, što nisam hteo ni mogao da garantujem.
Tako Roš nije sahranjen u Jugoslaviji, a zatim je odlučeno da počiva "tamo gde mu je i mesto, na Svetoj Gori".
Đorđe Roš je jedini koji počiva na monaškom groblju ispred manastira, a da za života nije nosio monašku rizu.
SMRT PATRIJARHA
POSEBNO poštovanje Roš je gajio prema patrijarhu Varnavi, kojeg je posle smrti nasledio patrijarh Gavrilo, kada je već nastupilo sumračno vreme pred Drugi svetski rat. Bio je blizak i sa vladikom Nikolajem Velimirovićem.
Roš je u svojim zabeleškama potvrdio da je patrijarh Varnava bio otrovan 1937. godine.
.jpg)
SLUTNjE I VIZIJE
JUNAK ove priče imao je, prema sećanju njegove kćeri, jake vizije koje su osobina samo posebnih ljudi. Tako je, prema njenim sećanjima, još tokom obuke u Vojnoj akademiji, imao jaku slutnju da će otpočeti Prvi svetski rat i - zaista je tako bilo.
- Kada smo obeležili njegov 60. rođendan, u Argentini, počeli smo razgovor o smrti i on je rekao da bi voleo "da umre naprasno, na steni obale Jegejskog mora, licem ka Svetoj Gori i Hilandaru" - seća se Jelena Roš. - Te, 1956. godine nismo mogli ni da poimamo da ćemo napustiti Argentinu, a još manje da će se roditelji ikada naseliti u Grčkoj...
Kada je Đorđe Roš naprasno umro, usled brojnih obaveza koje su ih sačekale, njegova supruga i kćeri su u poslednjem trenutku shvatile da nemaju cveće da zakite kovčeg.
- Našli smo samo beli zumbul - pamti Jelena. - Tek tada sam se setila kako je otac opisivao borbe na Dunavskom keju 1915. godine, a dok se sve rušilo i gorelo oko njega video je u razbijenom izlogu jedne cvećarske radnje beli zumbul. Zakitio je kapu i gledao kako se vojnici pod njegovom komandom kite istim cvećem, svesni da mnogi idu u neizbežnu smrt. Otac je tada bio teško ranjen, a smrt ga je tada, okićenog belim zumbulom - samo očešala.
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... -andjelima
Zoran Nikolić | 10. septembar 2015. 11:22 | Komentara: 4
U grupi prvih srpskih vazduhoplovaca i junaka Prvog svetskog rata izuzetno važno mesto pripada Đorđu Rošu. Pomagao u osnivanju prve domaće avio-kompanije, spasavao Gračanicu, Žiču, Hilandar...
ISTORIJU Srbije tokom 20. veka obeležili su mnogi junaci i herojstva koja ne bismo smeli da zaboravimo. Samo jedan od takvih ljudi je Đorđe Roš, začetnik našeg civilnog i ratnog vazduhoplovstva, branilac Beograda u Prvom svetskom ratu kada je stekao rane koje je začudo preživeo... Roš je čovek koji je sačuvao i zabeležio legendarni govor majora Gavrilovića, da bi u međuratnom periodu učestvovao u osnivanju prve domaće avio-kompanije. Kasnije priskače u pomoć kako bi bila spasena Gračanica, potom Žiča, a posebno požrtvovano učestvuje u obnovi Hilandara.
Tamo i danas počiva, u senci Svete Gore, kao jedini koji nije nosio monašku odoru za života.
Pre Prvog svetskog rata Roš je već dobrovoljac u balkanskim ratovima, iako nije imao dovoljno godina. Njegova kćer Jelena Roš u zapisima "Sećanja" beleži kako je krišom, premlad, sa bratom Dušanom uspeo da postane dobrovoljac, da bi po završetku rata i povratku u Beograd upisao Vojnu akademiju.
Već početkom Velikog rata, u bici na Ceru pokazao je silno junaštvo, a tada je prvi put ranjen, kada mu je metak razmrskao kosti između lakta i šake. Pomogla mu je "amerikanska lekarska misija" spajajući mu kosti zlatnom žicom. Tek što se oporavio, sledi novo, stravično iskustvo.
- U odbrani Beograda 1915. godine, na Dorćolu, ponovo je ranjen pri jurišu - beleži Jelena Roš. - Metak mu je probio vrat, grkljan, karotidu i nerve kičmenog pršljena, začudo je preživeo ali je zarobljen. Prebačen je u logor Eger u Češkoj odakle dva puta pokušava bekstvo, a onda maestralno glumi "šenutost", lekarska komisija naseda i razmenjuju ga 1917. pa ga Crveni krst sprovodi u Švajcarsku.
Vatreni patriota rešen je da se vrati među ratne drugove i eto ga uskoro na Solunskom frontu. Jedan od ljudi koji se trudi da ne zaboravimo generaciju onih koji su osnivali naše vazduhoplovstvo je Velibor Vukašinović, koji insistira da napravimo spomenik osnivaču "Aeroputa" Tadiji Sondermajeru, takođe ratnom heroju. A njegovi ratni drugovi su upravo bili Đorđe Roš, Aleksandar Deroko, Svetislav Hođera... Takozvana Njeporska eskadrila prozvana je tako po avionima "njepor" koji su leteli na ratištu.
- Roš je prvo bio izviđač, pa pilot na Solunskom frontu - priča Vukašinović. - Posle rata, 1921. godine osnovan je Kraljevski klub "Naša krila", a sa njom teče ozbiljna istorija našeg vazduhoplovstva. Roš je bio blizak sa Sondermajerom i pružao je punu podršku stvaranju naše, samostalne avio-kompanije "Aeroput"
Podsećamo, tada je nemačka "Lufthanza" imala ambiciju da preuzme sve poslove vezane za ovo podneblje i ostvari dominaciju, ali naši stručnjaci to nisu dozvolili. Iako je bio zastupnik nemačke industrije u okviru svoje kompanije, Roš je bio veliki patriota. Najzad, pored njega i Sondermajera, i veliki naučnik Milutin Milanković je bio posvećenik te ideje, projektujući hangare, aerodrome...
Sudbina patriote
USPEŠAN poslovan čovek postaje tako što, prvo, posle rata, sa bratom Dušanom odlazi u Beč na školovanje, a zatim osniva firmu "Roks eksport-import". Kako objašnjava Jelena Roš, "ugovori i liferacije vrše se u korist državnih potreba, a nešto kasnije na račun nemačkih reparacija, što mladoj Jugoslaviji donosi značajnu korist".
Naš junak, ipak, prvenstveno oseća svoj patriotski usud, a budući da je bio vrlo pobožan, tridesetih godina pomaže u obnovi Gračanice, uz blagoslov patrijarha Varnave, a potom i patrijarha Gavrila. Od 1935. do 1937. godine iz temelja su obnovljena sva zdanja ovog manastira.
Kako je stigla nacistička pretnja 1941. godine, Roša je pozvao pučista, general Dušan Simović da posreduje kod Nemaca kako bi sprečio novi rat, ali ni njegove poslovne veze nisu mogle da urode bilo kakvim plodom, jer je Hitler već dao nalog za početak rata.
Rošova kći Jelena seća se kako je njen otac sve vreme okupacije pokušavao da pomogne unesrećenima, a da je kroz njihovu kuću prošlo puno ljudi koje je pritisla ratna nevolja. Budući da su i on i njegov brat Dušan imali velike kuće, uskoro se u njih useljavaju visoki nemački oficiri. Pre toga su mu konfiskovani automobili "parakrd" i "horh" koje je imao u garaži.
- Tokom jedne šetnje, moj otac je video naš automobil i nemačkog generala u njemu - pripoveda Jelena Roš. - Izašao je pred njega i zaustavio ga. Predstavio se i između njega i generala Turnera počela je komunikacija. Otac je objasnio da je to njegov auto, a general da je došao sa Istočnog fronta. Ipak, general je pozvao uglednog Beograđanina da dođe kod njega, rekao da je bio mladić kada je u Prvom ratu bio zarobljen u Srbiji, ali da "ne može da zaboravi sa kakvom su se prostrosrdačnošću prema njemu odnosili seljani" dok je bio na prinudnom radu. Kada je čuo da opet mora u Srbiju, probao je to da izbegne na svaki način, ali nije uspeo.
Budući da je početkom rata žestoko stradala Žiča, Roš je uspeo da ubedi generala Turnera da ode tamo i preduzme mere za zaštitu crkve. Čak je i u tome uspeo, pa je general krenuo da obiđe Žiču, ali pod uslovom da Roš bude zajedno s njim u kolima, pa da "zajedno odu u vazduh ako je bilo kakva klopka u pitanju". Kasnije, Jelena beleži u "Sećanjima" kako ništa nije moglo da im se dogodi jer se Roš dogovorio sa Kostom Pećancem da osigura put i povratak bez iznenađenja. "Da se nešto dogodilo, bile bi strašne represalije, tada su Nemci ubijali sto za jednoga, a kada se radi o ključnim ličnostima, ne možemo ni zamisliti..."
Rat odmiče i Beogradu prilaze ruske i partizanske snage, a Roš, kao ugledni predratni preduzimač nema čemu da se nada od Titovih komesara. Kreće put centralnih delova Evrope, a završava u Švajcarskoj gde se porodica opet okuplja. Posle mnogo muka, odlučuju da odu put Argentine, pa su u Buenos Ajresu od 1948. godine.
Od Argentine do Nemačke
PORODICA Roš ostaje na južnoameričkom kontinentu do 1960, a potom se opet sele, ovog puta u Nemačku. U Argentini nije više moglo da se živi od posla, "jer pada Peronova vlast, "vlade" se svaki čas menjaju, a Amerikanci zauzimaju ključne sektore, kako u eksploataciji sirovina, tako i u uvozu njihovih proizvoda".
- Još smo raspakivali stvari u Nemačkoj, kada je na vrata ušao očev prijatelj Jaša Ljotić, kolega sa Vojne akademije - seća se Jelena.- Odmah mu je rekao alarmantnu vest: "Hilandar će da propadne, Grci će nam oduzeti manastir jer je ostalo malo monaha... Samo ti možeš da ih privoliš, imaš iskustva sa Gračanicom..."
Nedugo zatim Roš putuje za Svetu Goru i, prvo dobija dozvolu od predsednika Arheološkog saveta Grčke Spiridona Marinatosa, kontaktira sa princem Tomislavom Karađorđevićem, na svim jezicima štampa brošure, drži predavanja, traži ljude dobre volje... Sa ženom Ostom, koja je uzela pravoslavno ime Ljubica od 1966. godine provode vreme u Uranopolisu, malom ribarskom mestu pored Svete Gore, a živeli su smešteni u šatoru.
Roditelji se definitivno preseljavaju tu 1974. godine - kaže Jelena. - Uselili su se na jedan sprat kod drvodelje Teofanija. Ogroman posao je učinio za spas Hilandara, a na obalama Svete Gore je i napustio ovaj svet, 1977. godine, kada je opet krenuo put manastira.
Zvanični Beograd tada je odbio molbu za prenos kovčega radi sahrane u porodičnoj grobnici u kojoj su već počivali Rošovi roditelji.
- Tadašnji guverner Svete Gore, profesor Camis, koji nas je dobro poznavao, odmah je uredio odobrenje da otac počiva u senci Hilandara - kaže Jelena. - Blagodareći trudu oca Mitrofana, uskoro smo se ukrcali pravo za Hilandar. Na naše iznenađenje, nazresmo na obali mnoštvo monaha koji mašu rukama pozdravljajući nas. Mi, žene, pređosmo u manji čamac koji nas je pratio i nemo gledasmo kako se kovčeg, pokriven srpskom zastavom, udaljava...
Tako je Đorđe Roš otišao preko plavih talasa do neba, večno zagledan u obale Svete Gore Atonske.
FOTOGRAFIJE
SNIMKE koje objavljuju "Beogradske priče" dobili smo zahvaljujući Istorijskoj zbirci Arhiva SANU. Rošova kćer ih je zaveštala ovoj nacionalnoj instituciji, kako bi sećanje na njenog oca bilo sačuvano na najbolji način.
KĆI JELENA
KĆI Đorđa Roša Jelena obratila nam se direktno iz Pariza, pa su "Beogradske priče" imale retku privilegiju da priču o Rošu naprave iz ovako autentičnog izvora. Istina, detalja ima bezbroj, a raskošnih delova iz biografije velikog patriote mnogo, pa je nemoguće sve ih staviti u običan novinski tekst.
Jeleni Roš se svakako od srca zahvaljujemo, kako mi, tako i svi oni kojima je pomogla prikupljajući humanitarnu pomoć tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
PRVA PROTIVAVIONSKA VATRA
"BANjICA je bila prvi srpski aerodrom, još od 1911. godine, kada su sa njega uzletali prvi vesnici vazduhoplovstva - Maslenikov, Simon, Vedrin, Čermak, Rusijan i Agafonov", beleži Roš 1958. godine dok je živeo u Buenos Ajresu.
Zatim se seća francuskih pilota koji su dolazili u Beograd 1915. godine, od kojih je i sam mnogo naučio. Krajem avgusta, kako je zabeležio, dobio je zadatak za izviđanje neprijateljske artiljerije. Pilot je bio Polan, a nadletali su položaje na padinama oko Zemuna i Bežanije.
Odjednom, moj pilot pokazuje na množinu malih belih oblačića koji nas okružuju, kao bele hrizanteme - beleži Roš. -Razumeo sam da su to prvi rafali neprijateljske artiljerije. Dobili smo šrapnele u krilo avionsko, na kojima se platno, na pojedinim mestima otvara od zrna i rascvetava kao cvetovi krina. To su bili prvi pogoci neprijateljske artiljerije. Pilot me je pitao "idemo li", a ja sam odgovorio "ostajemo", kako je i očekivao. Pevali smo zajedno "Marseljezu" penjući se na još veće visine kako bismo izbegli neprijateljskom dometu.
Roš je posle morao da provede šest nedelja u vojnoj bolnici, ali je ushićeno pripovedao o tome kakvi su bili prvi plotuni protivavionske artiljerije.
UDBA I SAHRANA
SJAJNO prijateljstvo sa Đorđem Rošom ostvario je i poznati istoričar umetnosti Nikola Kusovac, koji je sedamdesetih godina provodio leta sa ovim velikim patriotom. On se seća da ga je posle Rošove smrti njegova udovica pozvala i da je pokušao da posreduje kako bi heroj Prvog rata bio sahranjen u porodičnoj grobnici u manastiru Rakovica.
- Bio sam u Narodnom muzeju kada je došao čovek iz policije da me pita "da li znam ko je bio Roš!?" - seća se Kusovac. - Odgovor je bio: "Ja znam, ali vi, izgleda, ne znate." Objašnjeno mi je kako je Đorđe bio državni neprijatelj, a ja sam tvrdio da je patriota. Traženo je da garantujem da će deo njegove zaostavštine, kao što je bila Karađorđeva zastava iz Prvog srpskog ustanka, nekoliko slika Paje Jovanovića, kao i predmeti Anastasa Jovanovića biti isporučeni SFRJ, što nisam hteo ni mogao da garantujem.
Tako Roš nije sahranjen u Jugoslaviji, a zatim je odlučeno da počiva "tamo gde mu je i mesto, na Svetoj Gori".
Đorđe Roš je jedini koji počiva na monaškom groblju ispred manastira, a da za života nije nosio monašku rizu.
SMRT PATRIJARHA
POSEBNO poštovanje Roš je gajio prema patrijarhu Varnavi, kojeg je posle smrti nasledio patrijarh Gavrilo, kada je već nastupilo sumračno vreme pred Drugi svetski rat. Bio je blizak i sa vladikom Nikolajem Velimirovićem.
Roš je u svojim zabeleškama potvrdio da je patrijarh Varnava bio otrovan 1937. godine.
SLUTNjE I VIZIJE
JUNAK ove priče imao je, prema sećanju njegove kćeri, jake vizije koje su osobina samo posebnih ljudi. Tako je, prema njenim sećanjima, još tokom obuke u Vojnoj akademiji, imao jaku slutnju da će otpočeti Prvi svetski rat i - zaista je tako bilo.
- Kada smo obeležili njegov 60. rođendan, u Argentini, počeli smo razgovor o smrti i on je rekao da bi voleo "da umre naprasno, na steni obale Jegejskog mora, licem ka Svetoj Gori i Hilandaru" - seća se Jelena Roš. - Te, 1956. godine nismo mogli ni da poimamo da ćemo napustiti Argentinu, a još manje da će se roditelji ikada naseliti u Grčkoj...
Kada je Đorđe Roš naprasno umro, usled brojnih obaveza koje su ih sačekale, njegova supruga i kćeri su u poslednjem trenutku shvatile da nemaju cveće da zakite kovčeg.
- Našli smo samo beli zumbul - pamti Jelena. - Tek tada sam se setila kako je otac opisivao borbe na Dunavskom keju 1915. godine, a dok se sve rušilo i gorelo oko njega video je u razbijenom izlogu jedne cvećarske radnje beli zumbul. Zakitio je kapu i gledao kako se vojnici pod njegovom komandom kite istim cvećem, svesni da mnogi idu u neizbežnu smrt. Otac je tada bio teško ranjen, a smrt ga je tada, okićenog belim zumbulom - samo očešala.
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... -andjelima
Pilot Polan ponovo među Srbima
Dragan Vujičić | 12. septembar 2015. 21:06 | Komentara: 0
U Smederevskoj Palanci u subotu otkriven spomenik srpskim i francuskim pilotima iz Prvog svetskog rata
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.h ... dju-Srbima
Dragan Vujičić | 12. septembar 2015. 21:06 | Komentara: 0
U Smederevskoj Palanci u subotu otkriven spomenik srpskim i francuskim pilotima iz Prvog svetskog rata
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.h ... dju-Srbima
Гага
Professional
Лепо, лепо и само да их је више:
Српске авио-компоненте за Европу и свет
УТОРАК, 06. ОКТ 2015, 12:40 -> 16:50
Мала предузећа која су већином покренули бивши радници некадашњих великих фирми попут "Утве" или "Прве петолетке", сада успешно раде и извозе авио-компоненте у Европу и свет. Земунска фирма "Конолек" је добављач "Ербаса" за специјалне алате, док "Винг" из Вршца тренутно испоручује делове од композитног материјала за најпознатије фабрике једрилица у свету
http://www.rts.rs/page/stories/ci/story ... D1%82.html
Српске авио-компоненте за Европу и свет
УТОРАК, 06. ОКТ 2015, 12:40 -> 16:50
Мала предузећа која су већином покренули бивши радници некадашњих великих фирми попут "Утве" или "Прве петолетке", сада успешно раде и извозе авио-компоненте у Европу и свет. Земунска фирма "Конолек" је добављач "Ербаса" за специјалне алате, док "Винг" из Вршца тренутно испоручује делове од композитног материјала за најпознатије фабрике једрилица у свету
http://www.rts.rs/page/stories/ci/story ... D1%82.html