E, pa, dragi forumaši i drage forumašice, evo obećanog izveštaja sa mog putovanja na relaciji BEG-VIE-BEG.
Putovao sam sa kolegom na poslovni sastanak. Pošto firma ima ugovor sa "Austrian"-om, izbor je pao na njih.
Car:Go nas je ostavio ispred prvog terminala, te smo odmah ušli tamo i produžili do Terminala 1A.
Iako je bila gužva, kompanije iz grupacije "Star Alijanse" imaju podosta šaltera, tako da smo brzo došli na red. Kako smo već bili čekirani, samo smo predali prtljag. Na naše pitanje da li su im poznate procedure oko puštanja u avion ili u Austriju, službenice su samo slegle ramenima.
Radovi na aerodromu se vide na svakom koraku. Nažalost, većina radnji još nije spremna za vreme posle Korone (ili, pak, između dva talasa Korone?), te ne rade ni Pošta, ni Službeni glasnik, ni jedan od dva restorana pre pasoške (tj, drugi radi). Jedan ceo toalet na spratu (levo od pasoške kontrole) takođe ne radi. Zanimljiv podatak: Terminal 2 je bio krcat Indusima, što ovih dana tek shvatamo zašto.
Po pasoškoj, prolazimo kroz novi Duty Free, koji - kao što je praksa i na Zapadu - ne može nikako da se zaobiđe. Izgleda zaista "svetski" što se tiče robe i rasporeda (a i cena :shock
, ali vidno je ograđen privremenim barijerama, što samo svedoči da ovo rešenje verovatno nije trajno.
Relativno lagano smo prošli bezbednosnu kontrolu na gejtu C1 i zaseli jedno pola sata unutra. Samo delimično je poštovano pravilo da svako drugo mesto mora biti prazno.
Iako su karte bile izdate sa jasnim napomenama oko redosleda ukrcavanja (na šta je podsetila i zemaljska službenica), to se, uglavnom, nije poštovalo.
Ukrcavanje je prošlo uredno, zauzeli smo mesta iznad krila (bedak!). Uslužno smo dobili po jednu vlažnu maramicu.
Let je kasnio par minuta. Čim smo dostigli visinu krstarenja, došao je na red predmet moje glavne kritike: Austrian-ov Melangerie.
Naime, u avionu ove kompanije, kao putnik ekonomske klase na kratkoj ili srednjoj relaciji,
besplatno više ne možete dobiti ni pola šoljice kafe. :bash: :bash: :bash: :bash: :bash: :bash:
Plaćanja se vrše isključivo karticama (dakle, zaboravite na onu foru sa trošenjem višaka metalnih evra), a cene nisu baš simbolika (recimo da kroasan i melanž-kafa koštaju oko 10 evra). Jasno mi je da za kratke relacije (kakva je BEG-VIE) neki bog zna kakav obrok ni nema preteranog smisla, ali na visokim temperaturama bi mogli makar da daju flašicu hladne vode (takav luksuz nudi "Air Serbia" čak i do Podgorice).
Ok, posle su nam dali po jedan kružić austrijske čokolade.
Pravovremeno smo sleteli, prošli kroz fingerski hodnik, te kroz relativno novi Terminal 3 u Bečui stigli na pasošku kontrolu. Ljubazna službenica nam je tražila sertifikat o vakcini ili PCR test na uvid, bacila oko, lupila pečat u pasoš i vratila sva dokumenta. U pasoš je, dodatno, ubacila cedulju sa natpisom "Schon kontrolliert (već kontrolisano). Preleteli smo hodnik na onoj pokretnoj traci. Iznad sale za izdavanje prtljaga nas je dočekao još jedan kontrolni punkt (mislim da tu sama vojska vrši kontrolu), ali, čim su videli "schon kontrolliert", pustili su nas dalje. Odmah smo preuzeli prtljag i izašli u glavnu halu. Ona je ogromna, ali smo zatekli ne više od stotinak ljudi - prošli put kad sam išao 2019. je bila neuporedivo veća gužva. Pak, vredi reći da su tu radile sve prodavnice i restorani: McDonald's, Anker, itd.
Taksista, koga je naručila firma nas je uredno sačekao, te smo se uputili ka destinaciji.
***
Povratak je protekao nešto drugačije. Došli smo S-Bahn-om do aerodroma, i ušli u halu za prijavu na trećem terminalu. Već smo bili čekirani (doduše, bez bording karte), a iako smo mogli da izradimo kartu i na automatu, odlučili smo se da nam to učini službenik, kome smo predali prtljag.
Na bečkom aerodromu je bezbednosna kontrola centralizovana i pre pasoške je. Generalno, uvek sam spreman za te stvari, te metal-detektor nije zapištao, iako je službenik nepoverljivo odmahivao glavom (samo on zna zašto), tek, pustio me je bez dodatne provere.
Dodeljen nam je izlaz G17. Na celokupnim G gejtovima, bila je neviđena gužva, naročito na pasoškoj kontroli.
Igrom slučaja, na našem letu su bili neki fudbaleri Crvene Zvezde, koji su se vraćali sa priprema iz Austrije (očito ne ceo tim). Grobar u meni je šištao, kad je uspeo da se uglavi između njih u avionu.
Usluga je bila ista kao i u odlasku.
U Beogradu je manjih problema bilo jedino prilikom montiranja stepeništa uz avion (nismo imali stajanku uz zgradu, već nas je čekao bus), tako da smo tu izgubili jedno 15 minuta. Pasošku smo prošli relativno brzo, iako propisi nalažu proveru vakcinacije/PCR testova, to nam nisu tražili.
Prtljag smo odmah preuzeli, carina nas nije zaustavljala, popeli smo se uz stepenište i pozvali Car:Go, koji je odmah stigao.
Kraj.