http://citymagazine.rs/clanak/svetske-f ... e-beograd/
Beograd u svetu filma ima pozitivan imidž kao destinacija za snimanje filmova. To je ujedno i prilika da mladi ljudi iz sveta filma rade s najboljima iz svoje branše i na taj način steknu svetske kontakte. Da li se sećate knjige „Stranci u raju‟? Dinko Tucaković i Dejan Kosanović su u njoj ponudili osvrt na strane filmove snimane u Jugoslaviji i od zaborava otrgli brojne anegdote i zanimljive detalje. Ova dragocena knjiga, objavljena 1998. godine, obuhvata period do početka rasplamsavanja rata u Jugoslaviji. Rat je, naravno, oterao strane filmske ekipe s ovih prostora… Ali, ne zadugo…
Filmadžije se vraćaju
Čim se situacija u regionu stabilizovala i stranci su se vratili. Prvo su, krajem devedesetih, u izvidnicu došli Italijani. Oni su Beograd i studio Avala filma na Košutnjaku koristili za snimanje brojnih televizijskih projekata. Beogradska producentska kuća Film 87 bila je uposlena na čitavom nizu TV filmova i serija, a među italijanskim rediteljima koji su snimali u Beogradu našlo se i nekoliko međunarodno poznatih imena poput Lambeta Bave (mini-serija „Imperija“, 2001) i Lilijane Kavani (TV film „Ajnštajn“, 2008).
Sredinom dvehiljaditih, lokacije u Beogradu su počele da privlače i krupnije igrače. Prvi strani filmovi s ozbiljnijim pretenzijama snimljeni u Srbiji u novom milenijumu bili su „Zatamnjenje“ (2006) Olivera Parkera i „Braća Blum“ (2008) Rajana Džonsona. Negde u to vreme s radom je počela i kompanija Work in Progress koja se specijalizovala za pružanje usluga stranim filmskim ekipama. Anđelka Vlaisavljević, direktorka i vlasnica ove producentske kuće, priseća se početaka:
„Na „Braći Blum” je bilo teško jer je to bio, za nas, veliki film. Neka zanimanja kod nas nisu ni postojala pre tog filma… Danas naši filmski radnici mogu da rade u bilo kom delu sveta, čak i u Holivudu. Često se dešava da dobijaju pozive za rad u inostranstvu od ljudi s kojima su sarađivali u Srbiji” – kaže naša sagovornica.
Ušteda i infrastruktura
Naravno, ne treba se zavaravati: glavni razlog zbog koga stranci biraju Srbiju za snimanje svojih filmova jeste fakat da na taj način mogu da uštede.
„Mi ne možemo da se takmičimo s Mađarskom, Češkom ili Hrvatskom kad su lokacije u pitanju. Strance jedino možemo da privučemo nižim cenama” – pojašnjava Anđelka Vlaisavljević. Paradoksalno, prednost Srbije u odnosu na neke druge zemlje u regionu proističe iz činjenice da još uvek nije deo Evropske unije. Rumunija, Mađarska, Češka i Bugarska su po ulasku u EU morale da podignu cene rada, pa su samim tim poskupele i filmske usluge.
Ušteda jeste ključni, ali ne i jedini razlog zbog koga se stranci opredeljuju za Srbiju. Ralf Fajns je u više navrata hvalio arhitekturu Beograda za koju smatra da predstavlja efektnu mešavinu klasičnog i modernog. Beograd tako može da glumi devetnaestovekovni Baltimor („Gavran“) ili futuristički pariski geto („Distrikt 13: Ultimatum“). U Srbiji takođe postoji i odgovarajuća logistička podrška, filmska infrastruktura. Nekada moćni Avala film je u ropcu, ali zato Pinkovi studiji (PFI Studios) nude sve pogodnosti potrebne za realizaciju produkciono zahtevnih projekata. U famoznim Šimanovcima su, na primer, u potpunosti snimljeni naučnofantastični „Lokaut“ i akcioni triler „Everli“.
Prilika za glumce
Strane produkcije su i prilika da domaći glumci steknu iskustvo i zarade nešto sa strane. Doduše, oni najčešće moraju da se zadovolje epizodicama ili statiranjem. Naravno, ima i izuzetaka. Nikola Đuričko je u filmu „Ljudski zoološki vrt“ tumačio glavnu mušku ulogu, a za veću minutažu su se izborili i drugi. Jelena Gavrilović je do sada nastupila u četiri strana filma snimljena kod nas i ističe da joj je pri dobijanju uloga mnogo pomoglo odlično poznavanje engleskog jezika.
„Važnije uloge su već unapred podeljene, one su po pravilu rezervisane za strane glumce“, kaže ona. „Ipak, desi se ponekad da i mi dobijemo više prostora. Reditelj Džo Linč je, recimo, veliki fan ‘Srpskog filma’ u kome sam glumila, pa je poželeo da sarađujemo na njegovom trileru ‘Everli’. Iskustvo na ovom snimanju mi je bilo zaista dragoceno. Uživala sam u zajedničkoj sceni sa Selmom Hajek, a saradnja i druženje s američkom glumicom Dženifer Blank, suprugom Majkla Bina, preraslo je u prijateljstvo. Glumci iz Srbije teško dobijaju dozvole za rad u inostranstvu, pa su strani filmovi snimani u našoj zemlji odlična prilika da steknu samopouzdanje i ispeku zanat.“
Holivud u Beogradu
Mnogi poznati evropski i holivudski glumci su tokom proteklih nekoliko godina boravili u našoj prestonici. U Beogradu je svoj rediteljski debi – „Koriolan“ (2011), snimio i čuveni glumac Ralf Fajns koji je posle toga postao čest gost Beograda. Pored Fajnsa, u ovoj osavremenjenoj verziji Šekspirove drame glumili su Džerald Batler (još se prepričavaju njegova ludovanja po beogradskim noćnim klubovima), Džesika Čestejn, Vanesa Redgrejv… U Beogradu su boravili i Rejčel Vajs („Braća Blum“), Gaj Pirs („Lokaut“, 2012), Džon Kjuzak („Gavran“, 2012), Džesika Lang („Tajno“, 2013; adaptacija Zolinog romana „Tereza Raken“)…
Ipak, najveću pažnju srpske javnosti privukli su Kevin Kostner i Pirs Brosnan. Kostner je u Beogradu boravio samo nedelju dana, ostatak filma „Tri dana za ubistvo“ (2014) snimljen je u Parizu, ali je našao vremena da u srpskim restoranima isproba specijalitete i popije kafu s Ivicom Dačićem. Brosnan je u Beogradu ostao duže, čak nekoliko nedelja, onoliko koliko je bilo potrebno da snimi kadrove za triler „Novembarski čovek“ (2014) u režiji iskusnog Rodžera Donaldsona. Brosnanovo pojavljivanje u Knez Mihailovoj je izazvalo pravu pomamu među Beograđankama koje su želele autogram i/ili zajedničku fotografiju. Nažalost, bivšem Džejmsu Bondu je presela radna poseta Beogradu: tokom snimanja mu je stigla vest o smrti ćerke.
Velika konkurencija
Srpska filmska asocijacija (SFA) već pet godina radi na kreiranju pozitivne slike o filmskom potencijalu Srbije i podstiče internacionalne produkcije da izaberu našu zemlju kao odredište za svoje projekte. „Vreme kad su se stranci plašili Srbije davno je prošlo“, kaže Anđelka Vlaisavljević. „Naš je imidž, bar u svetu filma, veoma pozitivan. Međutim, preko 50 zemalja sveta se bori da strane filmske ekipe dođu kod njih, imaju razne pogodnosti kojima ih privlače. Nažalost, mi do sada nismo uspeli da zainteresujemo naše političare da uvedu poreski stimulans za snimanje strane produkcije. Od suseda, Hrvati, Česi i Mađari, imaju olakšice i zato se kod njih snima u proseku po deset stranih filmova godišnje, što u njihove ekonomije ulije preko 100 miliona dolara. Nama ostaje da se radujemo svakom projektu i da se nadamo da će oni koju odlučuju shvatiti da je ovo unosan posao od koga može da živi veliki broj ljudi.“
ukratko…
U Beogradu se trenutno snimaju dva špijunska trilera: „Uprkos snegu koji pada“ (čija se radnja odvija u Moskvi pedesetih) i „Novajlija“. „Novajlija“ je posebno zanimljiv: s izuzetkom reditelja/scenariste (Kaj Beri) i glavnih glumaca (Džejms Flojd, Entoni Lapalja), ostali članovi ekipe su uglavnom s ovih prostora. Naši filmski radnici ovog puta nisu samo ispomoć, kao što je to obično slučaj, već popunjavaju ključna mesta. U filmu je angažovan i veliki broj srpskih glumaca (Predrag Ejdus, Dragan Mićanović, Ljubomir Bandović, Irfan Mensur…), a neki od njih imaju veće uloge.
info…
Pored skupih projekata u kojima glume velike zvezde, u Beogradu i okolini se sve više snimaju i manji, skromnije budžetirani projekti kao što su komični triler „Beži, maco, beži“ (2011), horor „Černobiljski dnevnici“ (2012), srednjovekovni akcijaši „Templar: Bitka za krv“ i „Mač osvete“ (oba 2014)… Pored Italijana, Amerikanaca i Engleza, Srbija je privukla i Južnokorejance. U filmu „Tenor Liriko Spinto“ (2014), priči o čuvenom južnokorejskom operskom pevaču, Beograd je „glumio“ Berlin.
