Ponoviću još jednom: da se nije desio II svetski rat u Jugoslaviji, sve ove zgradice, verovatno još iz epohe Obrenovića, bi bile srušene i u kratkom periodu od par građevinskih sezona obod Slavije, ali i Kralja Milana, Nemanjina... Karađorđeva, Bulevar kod Taša itd itd... bi bili popunjeni modernističkim zgradama u nizu.
Na žalost, nema više "nedićeve" zgrade u Nemanjinoj, soliter do McDonaldsa na Slaviji, oštećen u bombardovanju 1944, nikad nije obnovljen, pa nove generacije nemaju predstavu kako je to trebalo da izgleda. Ostala je samo zgrada između Mitićeve rupe i današnjeg Hiltona, nekim čudom dovršena u toku okupacije (i očajno rekonstruisana u naše doba).
Занесењаци и даље причају ту срцепарајућу смешну причу о опстанку потлеуша у ужем центру милионског града. Темељи и изградња Митићевог магазина су започети још 1940. Да није било рата Славија би била уобличена у наредних десетак година. Овако је овој генерацији остављено да то реши. Одговорност ове генерације и јавности је да врши притисак да издејствује компромис приватног и јавног. Урбснистички диктирати услове, висине, габарите, јавне површине, проценат комерцијалног и стамбеног простора. Поставити критријуме оног што требс да се сачува. Уосталом то се и ради. Реалност живота овде и у овом тренутку, ове одавно усвојене принципе, изузетно отежава. А фантазирати о губитку тог реда страћара је траги комично. Једино ће Злата недостајати.