Славија, између х. Хилтон и НБС
На прелазу из социјализма, из којег нисмо још изашли, а чији је типичан представник био породични човек у скромном стану, чији се живот састојао од гледања телевизије и повременог одласка на утакмице, и годишњег одмора на мору с куваним јелом на плажи, до којег се путовало уз две дуже станке - једне ради најбоље јагњетине на свету у успутној кафани, и друге да се охлади мотор који је прокувао, појавили су се људи с парама (рад у иностранству, спорт) и новим схватањем улагања и некретнина. Куповали су старе, добре станове у центру, неретко тзв. салонске, којих није било много, па је с временом просечан стан, у просечној згради, који има дневну собу јако отмено почео да се зове "салонцем".
Мислио сам да ће се даље тако сачувати, развијати и унапредити центар Београда. Биће све више таквих купаца, који ће сређивати своје станове, који ће куповати по два, или више станова, и мање спајати у један. Тако би се с временом средиле целе зграде - улази, фасаде, кровови, терасе, равни кровови, заједничка унутрашња дворишта. Мање би људи живело у таквим зградама, мањи био притисак за паркирање, лако би се договарали око улагања. Тако би растао и притисак на власти да се баве сређивањем тротоара, улица, паркова, општом чистоћом и редом.
Нисам био у праву.
Наиме, пошто држава није ухватила корак с тим променама и законима и порезима их регулисала и убрзала, оне су стале.
Реаговао је нарасли приватан капитал, тамо где је било места (нпр. на НБг), у виду засебних блокова где су куповали станове људи, оквирно, сличних животних назора, цивилизацијских тежњи, па и материјалног статуса. Људи који пристају, на пример, да одвајају месечни износ за одржавање зграде и блока, неретко и за приватно обезбеђење.
Зашто није успело у центру?
Онај ко би купио и средио стан у старој згради, и даље је имао неуредне ходнике, прљав и необезбеђен улаз, лифт вечито у квару, лоше инсталације, кров који је у сваком тренутку неко могао злоупотребити доградњом. Комшије из социјализма - сиромашне и заборављене старце, разнолике жртве социјализма које се нису снашле, обичне државне службенике у добрим становима (које нису добили лекари, научници, професори) на вези са СДБ, добро стојеће грађане у великим становима, који сваке две-три године мењају скупа кола, али никада не дају ни динара за зграду јер неће "док сви не дају", или неће "ако мора да плаћа по квадрату стана, јер нас троје у сто квадрата мање прљамо и раубујемо зграду од оних четворо у 45".
Ти нови блокови су били нова и привлачна ствар па су добили, наравно, и своје пандане у виду појединачних зграда расутих свуда, са звучним именима као што су "резиденција, хил, гарден"; следствено томе су кондоминијуми постали и обичне шестоспратне зграде које имају у приземљу заједнички отвор за улаз, заједничке узане ходнике по спратовима и заједничко бетонско голо двориште од неколико десетина квадрата.
Да је било друкчије, зграде би биле сређене, центар би био дотеран, и оне као у Св. Марковића би много вределе, чак и оне вишеспратне прилепљене иза њих, без фасаде. Сем у случају ретких баснословних, неодољивих понуда, нико не би продао свој стан ту.
Овако, добио је вероватно новац за бољи и већи стан у много бољој згради, и решио се безнадежности становања у пропалој згради с људима из другог времена и цивилизације.
Дакле, зграде су, још једном, саме по себи биле више него добре. Сређенир станови у њима би вредели с временом, упоредљивоза упоредљивоза Београд, као они по ободу Централног парка у Њујорку.