Onde, gde je danas prazna čistina, između pozorišta, apoteke, i spomenika knez Mihailova, bila je nekad tvrda i Srbima strašna Stambol kapija. Sva ondašnja beogradska varoš bila je opasana od Save do u Dunav dubokim rovom i visokim šancem, u koji su bili usađeni debeli palisadi (hrastova debla, gore zašiljena).
Kroz tu tako tvrdu ogradu u beogradsku se varoš moglo ući, i iz nje izići, na Sava kapiju (na Savi), na Vidin kapiju (u dunavskom kraju), na Varoš kapiju (od Velike crkve na jug), i na ovu Stambol kapiju. Od svih tih kapija ova Stambolska bila je i najveća i najtvrđa, a u građevinskom pogledu i najlepša. Ozidana je bila kao kakav gradić sa tvrdim svodovima povrh kojih je bio debeo sloj zemlje, sa prostranim dole unutra hodnicima, i mnogim kazamatima za obitavanje vojnika, koji su tu držali stražu. Izrada je bila od tesanog kamena i od ciglje.
Kroz nju se prolazilo na tri prolaza: u sredi veliki za kola, a sa strane po jedan manji za pešake. Vrata su sva bila od debelih hrastovih greda, pa je po njima prikovana jaka gvozdena oplata, na kojoj su se videle ulupljene rupe od kuršuma pri napadima.
Stambol kapiju zidali su Austrijanci za ono vreme dokle su držali Srbiju.
Ovu kapiju od poljane, koja se pružala gore ka Teraziji i ka Paliluli, rastavljao je dubok rov, koji je često bio pun vode. Zimi se ta voda nekad i ledila, a leti se pokrivala zelenim žabokrekom, i svakad je bila prljava, jer se u nju svašta bacalo.
Preko toga rova, iznad te vode, od usta Stambol kapije onamo ka Teraziji, pružao se drveni most, 30-40 metara dugačak, upravo donde gde su danas vrata od Kolarčeve pivnice.
Pred ustima toga mosta odovud, od terazijske strane, gde je sada avlija Mecovaline kuće, bio je veliki breg nanesene zemlje, koji je sobom zaštićavao most i vrata Stambol kapiji od napadača.
Put koji je iz Beograda na Stambol kapiju izlazio preko mosta, delio se odmah na dva kraka: jedan je udarao desno od toga brega ka Teraziji, a drugi levo ka Paliluli i Tašmajdanu.
Tu nigde nije bilo ni kuće ni dućana nego je leti rasla golema travuljina, najviše kukuta, a zimi je ta travuljina bila suva, ali se većinom držala uspravo. Iz te velike travuljine u svako doba mogli su jurnuti ili psi ili zli ljudi na putnika sama i bez oružja!
Kolje, na koje su Turci nabijali Srbe, udarano je van Stambol kapije i van drvenoga mosta, pored puta koji vodi na Terazije. Mučenici su okretani licem u polje, ovamo ka Srbiji, da zaplaše druge, koji bi poumili poći njihovim tragom, to jest, koji bi poumili da ustaju protiv turske sile u zemlji srpskoj!...
Ta tvrda, ta strašna Stambol kapija srušena je iz temelja po zapovesti kneza Mihaila u proleće 1866. godine. Rušenje je početo u polovini aprila a dovršeno 19. maja 1866. godine. Najpre su rušena oba krila sa strane, pa posle sredina i tvrdi svodovi i stubovi unutrašnji. U ruševini je nađeno više đuladi razne veličine i jedan bakarni ibrik pun mutne vode, koja nije ni na što udarala.
