I sad, čisto da ne bi u beskonačnost ponavljajali iste stvari bez stvarne nade u promenu, recimo da je pravo vreme i za malo teorije?
Sva ta pravednička osećanja nanete nam nepravde su možda lepa i čine da se ljudi bolje osećaju, ali su sasvim jalova. Moram da priznam da je to jedna od osnovnih stvari koja mi ide na živce u Srpskom metalitetu. Treba razumeti da je prećutna i podrazumevana početna pretpostavka u takvom razmišljanju da je svet pravedan, a da je ovo što se nama dešava neka vrsta iskrivljenog poretka stvari, nešto što ne bi trebalo da se dešava da su stvari onakve kakve bi tobože "trebale" biti. Imlikacija je da nama nešto pripada po samom poretku stvari, da imamo neoutuđivo prirodno pravo na to, pravo na sreću bez potrebe da je zaradimo, a da nam je to neko onda nepravedno uzeo, pa se sad žalimo zbog toga.
Prava istina je da svet nije pravedan. Ili ako hoćete nešto prividno manje negativno (iako znači istu stvar): svet je neutralan u odnosu na nas. Poželjna etika u ljudskim zajednicama nema veze sa prirodnim zakonima koji TAKOĐE važe i u njima. Što se prirode tiče, važi samo da se za svaki uređeni poredak koji smanjuje entropiju, tj koji ide nasuprot haosu, mora uložiti energija. Drugim rečima, sve lepo i vredno se prvo mora stvoriti, tj zaraditi, i traje samo toliko dok se neprekidno ulažu napori da se dostignuto stanje povišene energije održava i ne vrati nazad u haos iz koga potiče. Takav poredak stvari u prirodi (potreba da se UVEK ulaže energija ako želimo kvalitet), ma kako surovo izgledao, ima jednu fantastično dobru karakteristiku: Omogućuje kreativnost, stvaralaštvo i proizvoljno oblikovanje stvarnosti, tj da vredne stvari zaista budu vredne i da se uopšte MOGU stvoriti, jer nam u ruke stavlja energiju kao osnovnu sirovinu koja tu stvarnost čini, i od koje se zato ona MOŽE proizvoditi. Dakle, jedino činjenica da se u kvalitet i lepotu mora uložiti trud omogućuje njihovo stvaranje. Upravo je to ono što omogućuje samo postojanje civilizacije. A mi, ako je želimo, moramo da platimo cenu.
Kapitalizam je politički sistem koji delimično prepoznaje i priznaje to implicitno pravo jačega iz prirodnih zakona: onaj ko nešto radi, i radi to "dobro" po nekom ARBITRARNOM kriterijumu (bez obzira koliko je to moralno ili dugoročno dobro za zajednicu) taj ima. Drugi nemaju. Zbog toga je on veoma daleko od savršenog, i u stvari je izrazito loš na nekoj zamišljenoj, idealnoj i apsolutnoj skali (zbog arbitrarnosti kriterijuma selekcije "najboljih"), ali je svejedno najbolji od onih za koje znamo da bar donekle i privremeno funkcionišu (zbog prepoznavanja potrebe da se nagrade stvaraoci). Ključni problem je što ljudi kao vrsta još ne znaju gde treba da idu, tj šta bi trebao biti onaj pravi kriterijum selekcije najboljih, ali to je već izvan dometa ovog teksta. U svakom slučaju, danas je svet takav kakav je, pa bi Srbi najzad trebali da priznaju realnost i prilagode se na isti način kao i ostali. Da trudom, radom i znanjem prvo zarade ono što žele i misle da im pripada.
To u praksi (i za početak) pre svega znači stvaranje ravnoteže i kontrole svakoj eliti koja u nekom trenutku vlada. To se postiže JEDINO obrazovanjem, informisanjem i organizacijom mase. Društvena ravnoteža se postiže samo onda kada se snazi elitne grupe suprotstavi organizovana snaga mase, dakle snaga velikih brojeva. Stabilnost je samo u ravnoteži ove dve sile. Malo "jakih" naspram puno "slabih". Tada je neka vrsta matematičkog proizvoda snage i broja pojedinaca jednaka na obe strane. Teško bilo kom narodu gde je jedna od strana bitno jača od druge.
I to je ustvari sve. Sa jedne strane treba naučiti da nam ništa ne pripada što nismo znanjem, trudom i žrtvama sami stvorili, odnosno zaradili, a sa druge strane se mora znati da se to ne može očuvati ako se TRAJNO ne odžava ravnoteža između snage elite i snage obrazovanog, informisanog i organizovanog naroda. Pojedinac ne znači puno. Organizovana grupa znači. To je uvek najbolji početak.