Браво, Вожде! Плушчина.
Морам признати да је ово нова информација за мене. И да ме још више учвршћује у убеђењу да поново треба реконструисати зграду некадашње Народне библиотеке и у њој отворити Музеј страдања. Тај предлог на овим странама обнављам сваких пар година, с обзиром да се и полемика "трг или зграда" обнавља у сличним временским циклусима. Наравно, јасно ми је да су наши финансијски, организациони и интелектуални капацитети такви да је моја идеја највероватније утопија, али желим да макар речима подсетим да постоји и овакав поглед на читаву причу. Дакле, ево шта сам писао (извините што по обиму овај пост подсећа на Зумине; кога смара, нек прескочи):
Као један од оних који сматрају да Београд, попут Варшаве и немачких градова, треба да обнови уништено урбано и архитектонско наслеђе (поготово због чињенице да је оно далеко скромније), подсећам се текста од пре пет година у којем образлажем став да треба поново изградити зграду у којој је била Народна библиотека и у њу сместити својеврсни Музеј културног страдања.
"Наравно, јасно је да делим Џонијево и Делијино мишљење да би право решење била реконструкција библиотеке, са стакленим подом испод кога бисмо могли да уживамо у остацима римске зграде, са сталном поставком о разарањима Београда на спрату, али и двораном која би била искључиво посвећена изгорелој националној институцији (са фотографијама, снимцима, пронађеним предметима, факсимилима наредбе за рушење, детаљним пописом онога што је изгубљено, фототипским издањима или преписима тамо где постоје...). А у поткровљу бих сместио кабинете за екипу историчара, истражитеља и публициста чији би задатак био да, попут Визенталовог центра, истражују све детаље везане за страдања нашег града, да проналазе артефакте по свету, да их по могућству враћају у земљу и да јавност редовно обавештавају о ономе до чега су дошли. То би, верујем, био начин да ово здање постане неизоставна дестинација сваке ђачке екскурзије, али и незаобилазна ставка у свим туристичким брошурама о нашем граду.
Прах изгорелих књига могу конзервирати само едуковани мозгови наше деце и оних који дођу да посете Београд. Онај буквалан, физички прах који неки желе да сачувају већ давно су развејали ветрови и спрале кише, остављајући на месту где је било егземпларно здање грађанског, модерног Београда (тако другачије од сељоберске слике коју нам неки натурају, а ми се не опиремо) само ружну рупетину за коју 95 одсто људи не зна шта је. Никаква плоча, "језик симбола" и ода празнини неће ту много помоћи."
А онда и ово:
Апсолутно је неважно то шта је доминантна неокласицистичка зграда у најважнијем урбаном језгру Београда била пре него што је постала библиотека. Косанчићев венац је био много лепши и потпунији са њом него без ње.
За разлику од других разрушених европских градова, Београд нема тако богато архитектонско наслеђе да би могао тако ноншалантно да одустаје од својих муком стечених визура. Штонокажу, да се ја питам обнављали би се и Ђумрукана, и хотел поред градске библиотеке, и зграда гарде између два двора, и зграда поред Москве, и шестоспратница на Славији поред Мека, пошта код железничке станице, па и ова зграда. То не би било никакво измишљање прошлости, попут оног које се спроводи у Скопљу, већ враћање важних градитељских и урбаних симбола на своја места. Град би са њима био лепши и достојанственији.
Мислим да противници ове идеје највећу бојазан имају од тога што би се, како сматрају, поновном градњом зграде изгубила симболика места и што би избледело сећање на цивилизацијски злочин који се ту догодио. Ја баш мислим супротно.
Испред саме зграде Музеја страдања (рецимо да то буде нова намена објекта) треба направити доминантно обележје које не би промакло ниједном пролазнику и које би јасно говорило шта се ту догодило 6. априла '41. Под зграде би требало да буде стаклен, попут Археолошког музеја у Атини, како би оку сваког посетиоца биле доступне ископине и други антички артефакти.
Праштајте још једном због логореје.
