Није лако уопштено се одредити према овом питању, јер постоје добри аргументи на обе стране. Књиге, документи и нематеријалан културни губитак су најзначајнији и ненадокнадиви, али зграда бар јесте, и она као таква,
ако вреди архитектонски, управо може најбоље да подсећа на те губитке.
Онако како обновљени центри градова по Европи сведоче о рушењу истих у Другом св. рату и другим губицима који су ишли уз њих, истовремено успостављајући рушењем прекинуту сложену нит у коју су уплетени и архитектура, и урбанизам, и култура, и естетика, и сећање и много шта друго. Са спомен-плочама и споменицима као посебним и језгровитим, уметнички преображеним подсетницима на све то.
Био сам у Дрездену два пута и тамо је то веома уочљиво јер обнова још траје. Можда најупечатљивији пример је Богородичина црква на коју је постојао спомен у виду дела зида на самом тргу, али, јасно је да се сматра да он никако није могао да замени саму цркву, па је она опет изграђена по старом плану, уз коришћење нешто преосталог изворног материјала. У подземном делу Цркве с криптом је музеј сећања на страдање Цркве, града и грађана Дрездена. Споменик поред цркве је остао.
Тако нешто би било могуће урадити и на Косанчићевом венцу - обновити целу зграду, али не опет као библиотеку, већ као Музеј сећања на рушење како ње, тако и Београда, можда са специјализованом малом библиотеком на ту тему.
На сликама је Богородичина црква, и све зграде око трга које су исто тако обновљене у последњих неколико десетина година, а највише у последњих десетак, што се јасно види по њима:
https://www.google.com/maps/uv?hl=s...hUKEwiPk46pqbzjAhVKQMAKHa9NBvYQoiowFHoECAwQBg
Можда би се од савремене немачке државе могла тражити новчана средства за подизање ове зграде-музеја као конкретан допринос помирењу и праштању. *)
*)
Занимљиво је да су позлаћени орб и крст на куполи Цркве дар Уједињеног краљевства; направио их је златар из Лондона чији је отац био пилот који је учествовао у бомбардовању Дрездена.
...
На крају, а то се не односи ни на кога одређеног; у најмању руку ми звучи недоследно када људи говоре о култури, аутентичности, памћењу, историји и обнови, а не могу, или не желе да уложе толико труда да оно што је најважније за културу једне нације - језик - пишу онако како је једино могуће човеку од културног интегритета с развијеним естетским осећајем и нешто знања о њеној општој и културној историји.
Има доста оправдања за то, и ја оправдавам већину обичних људи без много образовања и смисла за све то, али, они који сматрају да су изнад тог нивоа тако нешто више не би смели себи да дозволе јер обеснажује њихове критеријуме и ставове у већини других области које се тичу - естетике, културе, историје, сећања, обнове и осталог.
Људи од знања и културе немају исту слободу (избора) као други, њих обавезују управо те две ствари. Друго писмо у српском језику се може упоредити с дивљом градњом у архитектури и урбанизму. За враћање на нормалне, цивилизацијске стандарде су потребни упоредљиви ментални напор и знање како у језику, тако и у архитектури.
"Zgrada", pa "zgrada"...
