Priča o parkovima nije baš direktno vezana za "Gondolu", ali jeste za Kalemegdan i ušće, što je i deo problema sa "Gondolom", pa ima smisla ovde ponoviti malo teorije, odnosno bar osnovne ideje o modernoj ulozi zelenila i parkova u gradu. Šta će to ova žičara povezivati?
Danas praktično nema pravog stručnjaka koji ne prihvata ideju da se veliki gradovi dalje NE MOGU razvijati na isti način kao i do sada. Ideja grada kao visoke koncentracije ljudi i biznisa na malom prostoru je došla do svojih praktičnih granica. Gradovi su betonom, metalom i staklom na stotinama kvadratnih kilometara potpuno zamenili živi svet kao prirodnu životnu sredinu čoveka. Na tim prostorima je čitav eko sistem od koga zavisimo praktično uništen, što za razliku od onoga što se ranije mislilo, ipak IMA ogromne negativne posledice po čoveka. Zbog toga novi koncept grada podrazumeva ponovno uvođenje VELIKIH, pažljivo projektovanih i međusobno POVEZANIH zelenih površina, koje čak nisu samo zelenilo, već kompletan, samodovoljni eko sistem u kome postoji ceo lanac ishrane, kružnog kretanja hranljivih materija i vodenog ciklusa. Još važniji zadatak je naučiti ljude - sada već građane - da se ponovo povežu sa prirodom, da shvate zašto im je ona potrebna, da shvate šta bi u njoj mogli i trebali da rade, i da nauče da je cene i čuvaju. U konačnoj analizi od toga bukvalno zavisi dalji život na Zemlji.
Dakle, suština je da gradovi postepeno treba da se pretvaraju u hibridne površine, u "novu prirodu", gde je urbano (u užem smislu, artificijelno, mrtvo) i zeleno (živo, prirodno) izmešano u daleko većoj meri nego do sada. Pošto zbog puzajućeg širenja i spajanja gradova u mega urbane celine, druge prirode uskoro uopšte i neće biti, sem u posebnim rezervatima. Zbog toga moderan grad jednostavno mora SAM da postane nova vrsta "prirode", tj zdrave i našoj biologiji prilagođene životne sredine. Jer, ako odbacimo silne pustinje i bezvodni krš, preostala zemlja se MORA koristiti ili za prozvodnju hrane za tolike milijarde ljudi ili kao mesto za njihovo stanovanje i rad. Pogotovo ako uzmemo u obzir i dodatne izazove globalnog zagrevanja. Zbog toga se priroda ili mora tesno integrisati u novu paradigmu "grada", ili je sasvim bukvalno neće biti (sem u retkim rezervatima prirode gde će zbog preopterećenja eko sistema zbog prevelikog broja posetioca uglavnom biti veoma ograničen ulaz). Da pojednostavim, uzevši to u obzir, i bar u ovom aspektu, sasvim je jasno šta je "napredno" a šta "nazadno" civizacijsko razmišljanje o ulozi zelenila i parkova u urbanom razvoju grada.
U nekom prelaznom režimu do punije implementacije ovih novih ideja, pošto gradovi imaju veliku inerciju, posebni parkovi nam služe kao te neophodne zelene oaze. Takvih zelenih površina može biti više vrsta i one se, uzimajući u obzir prethodne ciljeve programa "nove prirode", vrednuju prema stepenu u kome stanovniku grada nude što potpuniji doživljaj prirode. Dakle, ne da li je građaninu "dosadno" ili "zanimljivo" na tom mestu, jer to ne treba da bude ni cirkus ni zabavni park, nego koliku mogućnost ima da doživi nešto što je više u skladu sa onim što nam je evolucija usadila kao biološku ili psihološku potrebu. Tj koliko konkretni park i njegovo uređenje mogu da kompenzuju ili "zaleče" negativne posledice neprirodnog urbanog živora. To je njegova osnovna vrednost.
U tom smislu park bez staza, u kome se gazi trava i šeta između rastinja, kao najprirodniji ali i najteži za održavanje, ima i najveću urbanu vrednost.
Iza njega po vrednosti ide park sa stazama gde je zabranjeno pristupati zelenilu i bilo šta raditi sa njim. Lakši je za održavanje, ali smo dalje od prirode.
Treću verziju, park sa nizom dodatnih sadržaja, verovatno ne treba ni ubrajati u prave parkove. U zavisnosti od broja dodatnih sadržaja to se često pretvara u mesto za zabavu gde je zelenilo samo beznačajni i simbolični dekor, a "priroda" ( = mali eko sistem, živa međuzavisna celina) praktično i ne postoji.
Park Ušće je bez pitanja i bilo kakve javne rasprave, iz najviše (iako neodržavane) kategorije urbanog zenila (puna simulacija prirode), preveden u nižu (park sa stazama), a postoji jasna namera da ne bude ni to, odnosno da se pretvori u zabavni park i cirkus. Nemojte mešati bivši ili trenutni stepen korišćenja sa urbanim kvalitetom i korišću u opisanom smislu. To je više vezano za lakoću pristupa i način održavanja, odnosno za količinu novca koji se ranije trošila da bi ljudi od ušća stvarno imali sve one koristi koje bi on po svom tipu mogao da pruži. Ako je teško doći i ako se čak ni trava ne kosi, naravno da će za sada broj posetioca biti manji. što ne znači da mu treba potpuno promeniti tip koji su mu gledajući u budućnost dodelili prethodni urbanisti, kao što je bez pitanja urađeno. To je samo alibi.
Sada se isto to pokušava i sa Kalemegdanom. Pretvaranje stare kućice na šetalištu u kafanu, a travnjaka i dela staze oko nje u kafansku baštu, kao i povezivanje dve buduće zone zabave na dve obale Save, je upravo ista ideja koju SNS ima i dosledno sprovodi u celom Beogradu: maksimalni profit ili bar politička korist u korišćenju svakog prostora. Gde god je zemljište građevinsko, napraviti što više zgrade, a gde su bili parkovi, pretvoriti ih zonu zabave, u "montažu atrakcija". U Rimskoj izreci o veštini vladanja, "hleba i cirkusa", to bi bio cirkus.
To je prava funkcija gondole. Treba da spoji dva buduća "cirkusa" i da pri tome još neko i zaradi (stvarna ekonomičnost je nebitna pošto je trošak samo naš, a korist nije).
Jedan primer iz sveta. Ne primer uređenja (ovo je rezervat prirode), nego primer budućeg nivoa intresovanja urbanog stanovništva i jasne svesti o potrebi, o izgubljenom. I šta će se dešavavati u budućnosti ako makar i bledih kopija ovakvih mesta nema dovoljno za sve. Dakle i u gradovima, u obliku pravih zelenih i živih površina, a ne samo na tri sata putovanja daleko od mesta gde živimo.
Super bloom turns into tourist nightmare
https://edition.cnn.com/videos/travel/2 ... rig-jr.cnn
Pogledajte prilog 2
Pogledajte prilog 1
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=A7H_wLRUF4E[/youtube]