Sve što se u železnici radi u potpunosti je kao u bilo kojoj drugoj sferi.
Kupljeni novi vozovi, generalno super stvar, ali nisu kupljeni jer trebaju, nego jer predsednikov prijatelj šreder posrednik. Rađena infrastruktura, da ne pričam o tenderima. Pa u dabldekeru se najviše vozio predsednik dok je sedeo u stanici u ugašenom vozu da daje intervjue, sigurno je sedeo da bi proverio udobnost sedišta sutra kad krene radovan da se vozi. Sto posto
I ono što se uradi uradi se na pola, preskupo, lošeg kvaliteta. Pruga ns-bgd tolike milijarde date, ne može da staje na svim stanicama, jer nije još gotovo. Da je ovo deonica cele otvorene pruge do budimpešte pa i da razumem žurili da otvore, nego je delić, a cela će biti spojena nikad. Pa bgd-va pruga, rekonstrukcija kad je rađena, koliko vremena nije stajao voz u rakovici jer je niskopodni a stanica podignuta? Da ne pričam o prokopu koji je večno poluzavršen.
Pa koliko puta toma mona i zorana su pričali kako će svi imati ultra brz wifi u vozovima, a u realnosti na pola trase nema ni mreže, a ne neta, a ne wifi. Druže svaki kafić ima wifi, moćna železnica se porodi da ga uspostavi i nikako.
A tek nismo došli do suštine, da bude takt optimizovan kada ljudima najviše treba, da stajališta budu tako postavljena da se ljudi razmile i da su za 10 minuta tamo gde su hteli, da povezanost sa drugim javnim prevozima bude odlična, da imaš predvidivost putovanja da možeš nešto da planiraš. Kao u kafić da odeš i da ne možeš da dobiješ ni čiste šolje, a o kvalitetu kafe ni ne pomišljaš.
Kao neki glupi osnovac kojem roditelji smanjuju očekivanja sa petica na trojke, pa na kraju daj bar da nema kečeve i ukor što je šestarom jurio decu po učionici. Volim ja vozove, ali ovo mi je malo previše toksična ljubav da bih je održavao po svaku cenu.
